http://novosti.rs/upload/images/2013//07/20/dru-radnici-soc.jpg

Gazdi sve, radniku mrvice

Da li je društvo socijalne pravde, garantovano Ustavom, posle decenijske tranzicije postalo utopija. Skuplje školarine i zdravstvena zaštita. Izmenama zakona ograničavaju slobode i prava radnika. Jaz između šake ultrabogatih i mase hipersiromašnih

DRUŠTVO socijalne pravde u Srbiji garantuje i Ustav, ali građanima deluje samo kao – san. Sve skuplje školarine i zdravstvena zaštita, ograničene slobode i prava radnika, rekordna stopa nezaposlenih demantuju (političke) ambicije zacrtane raznim zakonima. Da li je, u takvim uslovima, makar društvo minimalnih socijalnih razlika dostižno?
 Socijalna pravda

Zoran Stojiljković, profesor Političke sociologije savremenog društva na Fakultetu političkih nauka, podseća na staro pravilo po kojem sve stranke u izbornoj kampanji ulaze u ljubavni odnos sa siromašnim biračima, a dolaskom na vlast u brak sa međunarodnim finansijskim institucijama.

 Oni kojima su najpunija usta socijalne pravde i obećanja o blagostanju po pravilu najviše kapitalizuju svoju političku moć. Uostalom, tajkuni nastali devedesetih su to uspeli uz pomoć vlasti. Zato je i danas na delu burazerski kapitalizam, javni i privatni monopol, a svedoci smo sve većih socijalnih razlika jer su radnicima pripale mrvice, a političkim elitama kajmak.

Srbija bi, prema mišljenju prof. Stojiljkovića, trebalo da nađe srednje rešenje između neoliberalizma i države koja tutoriše od kolevke pa do groba:

- Sasvim je pogrešno i nepravedno da se stanovništvo prepusti stihiji, tržištu i rizicima… Ispravno je da im obezbedi jednake mogućnosti i da spreči da slabiji budu predmet manipulacija. Znači, moralo bi da se insistira na preventivnoj socijalnoj državi, odnosno da ne lečimo posledice već delujemo na uzroke. Zato mora da postoji jednaka mogućnost obrazovanja za sve građane, lečenja, mora da bude razvijena socijalna mreža odnosno da imamo pristup sportskim institucijama, domovima kulture, informacijama… A kako će to da iskoriste pojedinci zavisi od njih i to će stvarati razlike.

U ovom trenutku čini se da svi potezi idu u suprotnom pravcu. Izmenama Zakona o radu planira se smanjenje otpremnina, a istovremeno povećanje rada na određeno sa godinu na tri, liberalizacija otkaza… Nacrtom zakona o štrajku radnički bunt je sasvim obesmišljen, jer osim što je zaposlenima zabranjen izlazak na ulice, cela procedura oko organizacije štrajka je birokratizovana do krajnosti. Upravo ovakve norme će, upozoravaju sindikalci, dodatno pojačati nesigurnost i nepravdu.

PRAVDA I TRŽIŠTE
JAVNOST, javno dobro, prava građana… sve bi to, kada bi postojalo i bilo zaštićeno, automatski vodilo državi u kojoj ima i više socijalne pravde i više tržišta – kaže profesor Vladimir Milutinović. – Pravda i tržište su pojmovi koji su međuzavisni. Ne bi trebalo da pravdu proglasimo za iluziju zbog tržišta, jer će sa iluzornom pravdom nestati i tržište.

- Međunarodna radnička organizacija ima jasnu predstavu o tome kako bi socijalna pravda mogla da bude ostvarena. A to znači da se moramo zalagati da svi ljudi na svetu uživaju poštovanje i žive dostojanstveno – kaže Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata.

U Srbiji najmanje 700.000 građana raspolaže sa manje od 75 evra mesečno, a prema podacima Ujedinjenih nacija taj broj u poslednjih pet godina povećava se za čak 100.000 ljudi godišnje. Skoro 800.000, odnosno svaki četvrti radno sposoban stanovnik, nema posao. Najmanje 60.000 radnika nema nikakvu platu, oko 150.000 radnika ima rupe u stažu, a skoro pola miliona ih je na minimalcu. A prema poslednjim podacima Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, u junu su isključivo od socijalne pomoći živele 103.874 porodice, odnosno 28.210 više nego pre dve godine.

- Ako je čovek osuđen da živi u siromaštvu onda su povređena njegova osnovna ljudska prava – dodaje Cvetanović i kaže da je zato neophodno stvoriti mrežu organizacija i aktivnosti koje promovišu socijalnu pravdu na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. – U Srbiji ne postoji pravi socijalni dijalog jer nema želje da se čuje, a kamoli uvaži glas radničke klase i sindikata. Ovde je poželjno da radna snaga bude jeftina a kvalifikovana i bez svesti o svojim radnim pravima, kako bi se privukli strani kapital i investitori.

I Vladimir Milutinović, profesor filozofije, smatra da socijalna pravda kao pojam svakako ne pripada prošlosti, pošto je pravda osnovni politički pojam:

- Međutim, trenutni društveni sistem dizajniran je i sve više se dizajnira da bude u interesu samo poslodavaca. Prava „politička floskula“ je tvrdnja da će novi Zakon o radu doprineti smanjenju nezaposlenosti, iako će on omogućiti lakše otpuštanje. Uopšte, sve „strukturne reforme“ o kojima se u našoj javnosti govori kao o neophodnim i nužnim predstavljaju promene sistema u interesu poslodavaca. I to u interesu koji se sasvim lako može izraziti u novcu. Ako po novom Zakonu o radu poslodavac mora da izdvoji manju otpremninu nego ranije onda je to na sasvim jednostavan način u njegovom interesu.

On dodaje da se svakako socijalna pravda danas ne može ostvarivati ukidanjem tržišne privrede, ali tvrdi da ima načina da se ona, i u tom okviru, poveća:

- Najpre bi trebalo napustiti mantru da nas „privatnici sve hrane“, pošto najveći deo budžeta pune građani preko PDV, akciza i doprinosa na plate. Nije tačno da „privatni sektor“ finansira „javni sektor“. Građani finansiraju javni sektor. Oni zbog toga mogu suvereno da odlučuju o njegovom korišćenju. Trebalo bi napustiti ideju da obavezno treba privatizovati strukturne monopole, pošto se tako ne gradi tržišna privreda. I možda najvažnije, treba političke odluke učiniti mnogo transparentnijim, pošto su kod nas čitavi delovi sistema potpuno netransparentni i zbog toga služe za prebacivanje javnog novca u privatne ruke.

Zaštitnik građana Saša Janković podseća da država zasnovana na načelima socijalne pravde, kakva je po Ustavu naša, ne sme terati svoje građane u ekonomsku propast:

- I više od toga, kada dođu u stanje socijalne nužde mora im pomoći. Što pomoći ima manje, to se pravičnije mora deliti.

Njegovoj kancelariji se žali sve veći broj radnika koji su pod stare dane dovedeni na rub siromaštva jer im poslodavci godinama nisu plaćali ni zarade ni penzijski staž.

On zato naglašava da u Srbiji postoji obavezno penzijsko osiguranje i da je uplaćivanje u penzijski fond zakonska obaveza poslodavca:

- Radnik ne sme da snosi štetu zbog toga što poslodavac krši zakon. Onaj ko svoj radni staž može dokazati radnom knjižicom, a visinu plate platnim listićem, morao bi ostvariti pravo na penziju iz obaveznog javnog fonda bez obzira na to da li je država poslodavca terala da poštuje zakon ili ne.

Izvor Novosti

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*