Među 760.000 nezaposlenih nema radnika za nemačke firme

kvlitetan proizvod

Bez posla više od 22.000 radnika u autoindustriji i 96.000 mašinaca, ali njihovo znanje se ne poklapa sa onim što traže stranci. Da li je moguće da među više od 760.000 nezaposlenih na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) nema kadrova koji bi mogli da se zaposle u nemačkim kompanijama koje posluju kod nas i žale se, kako je nedavno rekao nemački ambasador Hajnc Vilhelm, da ne mogu da nađu kvalifikovane radnike? Kako se dogodilo da srpskih zanatlija koji su nekada bili među najcenjenijima u svetu sada nema i zbog čega na primer: autoelektričari, automehaničari, autolimari, lakireri… sa diplomama koje bi trebalo da znače i znanje nisu dovoljno dobri za poslodavce?

Da u Srbiji obrazovanih za rad u autoindustriji i mašinstvu ima svedoči zvanična statistika. Evidencija NSZ ima 760.052 nezaposlena, među kojima je 516.949 kvalifikovanih radnika (od onih sa trećim stepenom stručne spreme do visokoobrazovanih) bez posla. Na tržištu rada poslodavci trenutno traže 4.809 radnika za autoindustriju i mašinstvo, a od toga 3.273 radna mesta namenjena su zanatlijama. Brojevi svedoče da na posao u autoindustriji čeka 22.096 kvalifikovanih za rad u ovoj grani privrede, i od toga 20.398 zanatlija: autolimara, automehaničara, autoelektričara… I mašinaca na birou ima za izvoz. Od obrađivača metala do doktora mašinstva za obradu metala nezaposlenih je 96.024 na spisku NSZ-a. „Za prethodne tri godine za obuke prekvalifikacije 10.669 nezaposlenih sa evidencije, utrošeno je ukupno 818.617.309 dinara i to budžetskih sredstava planiranih za ove programe”, kažu u NSZ-u.

Naši hvaljeni majstori izgleda su otišli u penziju ili su pomrli, a naslednike nemaju, jer privreda u dvorištu Srbije odavno nije što je nekad bila. Tako se događa da na konkursu za zavarivače među desetinama mladih tek svršenih srednjoškolaca posao dobije zavarivač u penziji, odabran kao najbolji u svom poslu, ali ne zbog obrazovanja nego zbog iskustva.

– Zanatlija ima na birou, ali kada ih pozovu poslodavci da bi proverili njihove kompetencije kažu „ne hvala niste nam vi potrebni”. Mladim variocima, kandidatima za posao, umeju da zamere da rade presporo i da ih ne zaposle sa obrazloženjem da njima treba varilac koji će u jednoj smeni da zavari pet, a ne jedan kazan. Praksa potvrđuje da je od cele generacije, recimo, automehaničara, polovina spremna da se zaposli odmah posle školovanja, četvrtina se usavršila za određenu vrstu posla, na primer, najviše su na praksi radili menjače, i to znaju odlično, ali ne i druge automehaničarske poslove. Od preostalih 25 odsto polovina hoće da nastavi školovanje, a polovina je promašila zanimanje – i to su ljudi koji ostaju nezaposleni. A ovo važi za svaki zanat – objašnjava za „Politiku” Zoran Kostić, pomoćnik ministra prosvete.

On napominje da se u našem obrazovanju razvija koncept sticanja širih stručnih kompetencija, dok strane kompanije koje posluju u Srbiji imaju konkretne zahteve za određena radna mesta. Na primer, potrebni su im zavarivači, ali oni koji će raditi na određenoj vrsti materijala. Odgovara im sistem – imate zavarivače, nama su oni potrebni pod uslovom da radeći u našoj kompaniji stiču znanja i obučavaju se, a u školi uče teoriju, pa kad steknu diplomu možemo da ih zaposlimo.

– Projekat reforme obrazovnog sistema koji kod nas finansira nemačka vlada nije predvideo prekvalifikaciju, nego da od starta prave radnike za sebe, oni se prekvalifikacijom i ne bave. Ima firmi koje su uzimale 100 ljudi sa biroa, plaćale im šestomesečnu obuku za, na primer, gasno i elektro zavarivanje i posle toga odabrali desetoro najboljih i zaposlili ih. To je jedan od modela za rešavanje problema velikog broja nezaposlenih na birou – kaže Kostić.

Prekvalifikacijom i dokvalifikacijom se bave škole i za to moraju imati odobrenje Ministarstva prosvete. Sticanje nove kvalifikacije finansira učenik ili firma za svoje zaposlene ili buduće zaposlene, a ukoliko je reč o nezaposlenom na evidenciji NSZ-a, onda to plaća država.

– Plaća se školi, po cenovniku koji ona formira, ali na osnovu smernica koje je propisalo Ministarstvo prosvete da se ne bi dogodilo da u jednom gradu prekvalifikacija za isti smer košta 10.000 dinara, a u drugom 70.000 dinara. Sav novac ostaje školi i koristi se za predavače, ispite, materijal za praktičnu nastavu… – razjasnio je Kostić, ali nije mogao da obznani koliko je učenika za godinu dana upisalo prekvalifikaciju i dokvalifikaciju i koliko je to koštalo, sa obrazloženjem da bi prosvetna vlast prvo morala te informacije da prikupi od svih škola i da to ne može da se uradi tako brzo.

Šta finansira nemačka vlada

To je projekat koji finansira nemačka vlada, a kod nas sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ u saradnji sa Ministarstvom prosvete, još od 2002. Peta faza projekta traje od aprila i sada su u fokusu reforme zanatsko-tehnički trogodišnji obrazovni profili.

– U petoj fazi ulaže se 2,4 miliona evra za razvijanje takozvanog kooperativnog modela obrazovanja koji je postojao u našem obrazovnom sistemu kada je privreda bila jaka, a podrazumeva da deo radne nedelje deca provode u kompanijama i stiču praktična znanja i veštine, a škole su zadužene za teorijski deo nastave. Ovaj model obrazovanja se temelji na veoma bliskoj saradnji škola i privrede, a tako obučeni učenici su poželjni u svakoj kompaniji, jer nema potrebe ulagati novac u njihovo dodatno školovanje – objasnila je Jelena Stojanović-Đumić, menadžer projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji”.

Izvor Politika

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>