Доживети и преживети 2017.

Bogdanovic

Помно сам минулих дана, слушао, гледао и читао многобројна медијска иступања министра финансија Душана Вујовића, у вези са ребалансом државног буџета, посебно оне детаље везане за такозвану финансијску консолидацију, а још прецизније, ставке које се односе на смањење пензија и плата у јавном сектору.

И, признајем покорно, мало од свега сам размео. Ни по јада ако се разлог за то крије у коефицијенту моје (не)интелигенције или у мојим непремостивим сукобом са математиком. Но, бојим се да је реч о нечем другом.

Наиме, и са тим проблематичним знањем релативно простог рачуна и употребе истог у врло личне сврхе, установио сам, прецизно и необориво, да ћу бити оштећен – будући да сам захваћен „финансијском консолидацијом“ – знатно више од својевремено обећаних десет посто. Као и стотине хиљада мојих судржављана. Што ће рећи да је министар Вујовић врло (с)лагао још оног 25 јула тврдећи – пред новинарима, али и пред Александром Вучићем (што свему даје додатну тежину) – како ће пензије бити смањене највише до споменутог процента. „Ни за један динар“- рече још, да тврдња ваљда, додатно добије на уверљивости.

Можда министар и није лажов него, једноставно, ни он сам не разуме рачун по којем су кројене умањене плате и пензије? Уосталом, у једном телевизијском разговору му се омакло те је рекао да о свему није одлучио само он и његово министарство, већ је реч о мишљењу и ставу целе Владе.

А ха! Када ми неко каже Влада, помислим искључиво на канцелара Вучића. Нормално. Ишао је на изборе, обећао народу штошта, победио, саставио кабинет и, баш канцеларски, о свему сам одлучује. „Лично и персонално“.

Стога сам – у директном телевизијском преносу на РТС – пажљиво одслушао и одгледао многобројне вишесатне канцеларове дискусије у Скупштини, оно што сам лоше или недовољно разумео, проверио сам доцније у одложеним преносима других – за то задужених неколиких телевизија – обновио градиво у Вучићевом гостовању у емисији „Око“ и, признајем, ипак нисам ухватио, макар за мене, суштину: колико дуго ћу се одрицати дела својих, одавно, по стеченом праву, зарађених принадлежности, те, ко ми и чиме гарантује, да ће ова моја (финансијска) жртва имати смисла и ефекта?

Очекивао сам, да будем потпуно јасан, да ми канцелар – у једној од тих многобројних прилика – обећа да ћу се „добровољно“ одрицати – за добробит нашег народа и његове светлије (финансијске) будућности – тамо до децембра 2017-те године. Ако ми тада, као и целом народу нашем, не буде ни за зерицу боље, канцелар ми гарантује својом речју и чашћу, да ће, колико до дочека Нове 2018-те године, поднети оставку и заувек заборавити на политику. Фер и поштено!

То ми веома недостаје у целој причи о „финансијској консолидацији“ и мом доприносу успеху исте. Чисто да знам чему да се надам. Како да испуњење те наде, чио и здрав, доживим, а лични ангажман у чекању (ако треба и у старом оделу ), некако преживим. Ето!

Извор: Данас

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>