Verbić: Pravimo plan rasterećenja osnovaca

Verbic

Ministarstvo prosvete dalo je negativno mišljenje o predlogu Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) kako da se nastavni plan u osnovnoj školi uskladi sa zakonskim ograničenjem, po kojem učenici starijih razreda ne smeju imati više od 25 časova obavezne nastave.Ministar prosvete Srđan Verbić kaže za Danas da će ministarstvo na čijem je čelu u naredne dve nedelje izaći sa svojim predlogom za rasterećenje đaka, koji neće biti formalno-pravne prirode već suštinski.

- Ministarstvo nije prihvatilo predlog ZUOV-a jer naša pravna služba drugačije tumači zakonske odredbe. Mi moramo da se držimo maksimalnog broja časova, koji obuhvata i obavezne i obavezne izborne predmete. Ne možemo časove izbornih predmeta da tretiramo kao da nisu časovi. Naš zadatak je da imamo više vannastavnih aktivnosti, a da se smanji broj časova i to je razlika u odnosu na diskusiju koja se čula na poslednjoj sednici Nacionalnog prosvetnog saveta – kaže Verbić.

Kako je Danas prvi pisao, ZUOV je pripremio dva predloga kako da se nastavni plan uskladi sa zakonom – da drugi strani jezik bude obavezan u petom i šestom razredu, a izborni u sedmom i osmom ili da bude izborni u drugom ciklusu osnovnog obrazovanja. U obe varijante predviđena je drugačija realizacija nastave tehničkog i informatičkog obrazovanja u sedmom i osmom razredu, što znači da bi đaci imali jedan čas nedeljno, plus 30 časova blok nastave na godišnjem nivou.

- Evidentno je da moramo da napravimo nov predlog, koji zahteva uključivanje stručne zajednice, jer ZUOV nema kapacitet da sam reši problem. Ministarstvo će u naredne dve nedelje izaći sa predlogom koji će uputiti ZUOV-u kako da se učenici suštinski rasterete, a ne da to bude samo formalno-pravno usklađivanje nastavnog plana i zakona. Radna grupa u Ministastvu prosvete se time trenutno bavi, a model isprobavamo u nekoliko škola – ističe Verbić.

Komentarišući predlog da bi fond časova u osnovnoj školi trebalo povećati, ministar kaže da je “istina da su naši đaci malo angažovani, ali to ne treba da rešavamo povećanjem broj časova”.

- Učenici su preopterećni nekim stvarima koje nisu neophodne, a nema suštinski važnih stvari. Imamo više nego što je potrebno sedenja u klupama, slušanja predavanja i zapisivanja onoga što diktira nastavnik, a premalo timskog, samostalnog rada i vannastavnih aktivnosti. Samostalni rad se svodi na izradu domaćih zadataka, koji su vrlo diskutabilna kategorija, jer ni danas ne znamo u kojoj meri njihov broj doprinosi postignuću učenika – navodi Verbić i dodaje da bi trebalo smanjiti obim nastavnih programa, a više pažnje posvetiti ključnim kompetencijama đaka.

Izvor: Danas

4 komentara na Verbić: Pravimo plan rasterećenja osnovaca

  1. Prosvetni jadnik kaže:

    Molim ministra Verbica da se izjasni o statusu drugog stranog jezika. A sustinsko rasterecenje bi bilo da se rastereti program, npr. stranih jezika, pa da mozemo vise da radimo sa ucenicima na razvijanju komunikativnih sposobnosti i funkcionalnom znanju. Govorim na osnovu dugogodisnje prakse. Oni sto su pravili program ne rade nista pod milim bogom iako se mi godinama zalimo i ukazujemo na nedoszatke. Nas niko u ministarstvu ne cuje niti nas pita bilo sta a mi smo ti koji direktno sprovode taj isti program i koplja se uvjek lome na nama!

  2. Jasna kaže:

    Nipošto ne treba ukidati drugi strani jezik. Naprotiv, malo je, naši učenici bi trebalo da uče više od dva strana jezika. Ova naša državica je isuviše mala. Poslodavci više ne pitaju: „Da li znate engleski?“, već „Koje jezike znate osim engleskog?“ Ukidanje informatike!!?? Ili smanjenje časova!? Da li je moguće da neko u 21.veku misli da nas to vodi u prosperitet???

  3. milica kaže:

    Najbolje je da u novoj Vladi dođe novi ministar prosvete. Podržavam predlog NPS jer ga vode sposobni ljudi. Pod hitno reformu sprovestu u ministarstvu prosvete, dosta nam je nesposobnih.

  4. Milan kaže:

    Rasterećenje je relativna kategorija pošto promenom strukture časa i broja učenika u odeljenju isti može da bude kvalitetniji ali je teško za manje vremen naučiti više.
    Zamislimo dve situacije:
    1. razred sa 15 učenika i
    2. razred sa 30 učenika.
    Pretpostavimo da je predviđeno da nastavnik 15 minuta frontalno izlaže nastavnu jedinicu a ostatak časa je utvrđivanje gradiva ili neka aktivnost koja angažuje učenika.
    Prostom računicom dolazimo do toga da je nastavnik u 1. slučaju posvetio svakom učeniku 2 minuta a u drugom 1 minut vremena (individualizovani rad).
    Videćemo da je sa stanovišta razvojnih potreba učenika/dece u 1. slučaju nastavnik više ponudio svakom učeniku a u 2. slučaju znatno manje.
    U prvom slučaju učenici imaju po jedan minut podrške nastavnika više i to po času.
    Sada posmatrajmo normativ gde je predviđeno da nastavnici budu 5 časa manje sa učenicima nedeljno odnosno da se škola učenicima posveti 5*45 minuta manje što je 225 minuta nedeljno ili 3,75 sata. Na godišnjem nivou je to 3,75*36 odnosno 135 sati ili pretvoreno u rane dane 16,875 radnih dana.
    Posledica je da je tih 135 sati rasterećenja ostavljeno roditeljima i učenicima da ih osmisle ili da ih nekim smislenim sadržajima ispune.
    Roditelji koji imaju novac uradiće ono što i sada rade odnosno poslaće svoju decu u neki klub, neku školu za učenje drugog ili trećeg stranog jezika, na kurseve iz informatike, i na druge kurseve gde deca mogu da nauče nešto što će im koristiti u životu.
    Verovatno samo 10% roditelja to mogu da priušte. Ostalih 90% roditelja decu će ostaviti kod kuće pored televizora (da gledaju farmu i druge slične sadržaje) ili će deca otići da se druže na ulici sa svim rizicima. Da ne govorimo što će to vreme u kritičnom periodu razvoja biti neproduktivno utrošeno sa trajnom štetom za njih i za društzvo u celini jer će biti manje sposobni za nastavak školovanja i za rad.
    Ovo insistiranje na poštovanju zakona sa lošom normom rada je najobičnija diskrimniacija.
    Roditelji imaju pravo da traže da država odnosno školski sistem njihovoj deci ponudi iste šanse kao generacijama pre ove „reforme“.
    Pitanje norme nije pitanje samo za prosvetne vlasti već za celo društvo. Da li ćemo kao društvo dozvoliti da kvalitet i kvantitet obrazovanja dece bude niži ili barem da se sačuva dostignuti nivo.
    Ako ste primetili sve se manje pominje argument da je smanjenje norme dobra stvar (a ne može da bude ni pod razno) a sve je više pozivanja na zakon odnosno da je namera od početka u reformi obrazovanja bila uskraćivanje deci prava da barem nivo ponude obrazovnih usluga bude isti kao ranije. Reč je o brutalnoj nameri da se izvrši diskriminacija učenika između generacija (buduće generacije će dobijati manje od prethodnih generacija) i unutar generacije (deca bogatih će imati više jer njihovi roditelji to mogu da plate a deca siromašnih manje jer neće imati da plate dodatnu obrazovnu uslugu).
    Cilj tekućih obrazovnih reformi je smanjenje nivoa obrazovanja naše dece po svaku cenu uz bedni izgovor o „rasterećenju učenika“. Složićete se da to nije i ne može da bude interes bilo koga ko ozbiljno želi boljitak svojoj deci.
    U vezi rečenog treba tražiti izjašnjavanje svih koji su kompetentni a to nije samo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja već i roditelji preko svojih udruženja, nastavnici preko svojih strukovnih udruženja, SANU, fakulteti i univerziteti, privredne komore (da li poslodavci žele radnike koji manje znaju i koji imaju slabije razvijene radne navike), poltičara (da li im je cilj da imaju ozbiljno kvalifikovanu radnu snagu ili samo priučene radnike), sindikate, i svih ostalih koje se obrazovanje dece na bilo koji način dotiče.

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*