Вербић: Правимо план растерећења основаца

Verbic

Министарство просвете дало је негативно мишљење о предлогу Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) како да се наставни план у основној школи усклади са законским ограничењем, по којем ученици старијих разреда не смеју имати више од 25 часова обавезне наставе.Министар просвете Срђан Вербић каже за Данас да ће министарство на чијем је челу у наредне две недеље изаћи са својим предлогом за растерећење ђака, који неће бити формално-правне природе већ суштински.

- Министарство није прихватило предлог ЗУОВ-а јер наша правна служба другачије тумачи законске одредбе. Ми морамо да се држимо максималног броја часова, који обухвата и обавезне и обавезне изборне предмете. Не можемо часове изборних предмета да третирамо као да нису часови. Наш задатак је да имамо више ваннаставних активности, а да се смањи број часова и то је разлика у односу на дискусију која се чула на последњој седници Националног просветног савета – каже Вербић.

Како је Данас први писао, ЗУОВ је припремио два предлога како да се наставни план усклади са законом – да други страни језик буде обавезан у петом и шестом разреду, а изборни у седмом и осмом или да буде изборни у другом циклусу основног образовања. У обе варијанте предвиђена је другачија реализација наставе техничког и информатичког образовања у седмом и осмом разреду, што значи да би ђаци имали један час недељно, плус 30 часова блок наставе на годишњем нивоу.

- Евидентно је да морамо да направимо нов предлог, који захтева укључивање стручне заједнице, јер ЗУОВ нема капацитет да сам реши проблем. Министарство ће у наредне две недеље изаћи са предлогом који ће упутити ЗУОВ-у како да се ученици суштински растерете, а не да то буде само формално-правно усклађивање наставног плана и закона. Радна група у Министаству просвете се тиме тренутно бави, а модел испробавамо у неколико школа – истиче Вербић.

Коментаришући предлог да би фонд часова у основној школи требало повећати, министар каже да је “истина да су наши ђаци мало ангажовани, али то не треба да решавамо повећањем број часова”.

- Ученици су преоптерећни неким стварима које нису неопходне, а нема суштински важних ствари. Имамо више него што је потребно седења у клупама, слушања предавања и записивања онога што диктира наставник, а премало тимског, самосталног рада и ваннаставних активности. Самостални рад се своди на израду домаћих задатака, који су врло дискутабилна категорија, јер ни данас не знамо у којој мери њихов број доприноси постигнућу ученика – наводи Вербић и додаје да би требало смањити обим наставних програма, а више пажње посветити кључним компетенцијама ђака.

Извор: Данас

4 коментара на Вербић: Правимо план растерећења основаца

  1. Prosvetni jadnik каже:

    Molim ministra Verbica da se izjasni o statusu drugog stranog jezika. A sustinsko rasterecenje bi bilo da se rastereti program, npr. stranih jezika, pa da mozemo vise da radimo sa ucenicima na razvijanju komunikativnih sposobnosti i funkcionalnom znanju. Govorim na osnovu dugogodisnje prakse. Oni sto su pravili program ne rade nista pod milim bogom iako se mi godinama zalimo i ukazujemo na nedoszatke. Nas niko u ministarstvu ne cuje niti nas pita bilo sta a mi smo ti koji direktno sprovode taj isti program i koplja se uvjek lome na nama!

  2. Jasna каже:

    Nipošto ne treba ukidati drugi strani jezik. Naprotiv, malo je, naši učenici bi trebalo da uče više od dva strana jezika. Ova naša državica je isuviše mala. Poslodavci više ne pitaju: „Da li znate engleski?“, već „Koje jezike znate osim engleskog?“ Ukidanje informatike!!?? Ili smanjenje časova!? Da li je moguće da neko u 21.veku misli da nas to vodi u prosperitet???

  3. milica каже:

    Najbolje je da u novoj Vladi dođe novi ministar prosvete. Podržavam predlog NPS jer ga vode sposobni ljudi. Pod hitno reformu sprovestu u ministarstvu prosvete, dosta nam je nesposobnih.

  4. Милан каже:

    Растерећење је релативна категорија пошто променом структуре часа и броја ученика у одељењу исти може да буде квалитетнији али је тешко за мање времен научити више.
    Замислимо две ситуације:
    1. разред са 15 ученика и
    2. разред са 30 ученика.
    Претпоставимо да је предвиђено да наставник 15 минута фронтално излаже наставну јединицу а остатак часа је утврђивање градива или нека активност која ангажује ученика.
    Простом рачуницом долазимо до тога да је наставник у 1. случају посветио сваком ученику 2 минута а у другом 1 минут времена (индивидуализовани рад).
    Видећемо да је са становишта развојних потреба ученика/деце у 1. случају наставник више понудио сваком ученику а у 2. случају знатно мање.
    У првом случају ученици имају по један минут подршке наставника више и то по часу.
    Сада посматрајмо норматив где је предвиђено да наставници буду 5 часа мање са ученицима недељно односно да се школа ученицима посвети 5*45 минута мање што је 225 минута недељно или 3,75 сата. На годишњем нивоу је то 3,75*36 односно 135 сати или претворено у ране дане 16,875 радних дана.
    Последица је да је тих 135 сати растерећења остављено родитељима и ученицима да их осмисле или да их неким смисленим садржајима испуне.
    Родитељи који имају новац урадиће оно што и сада раде односно послаће своју децу у неки клуб, неку школу за учење другог или трећег страног језика, на курсеве из информатике, и на друге курсеве где деца могу да науче нешто што ће им користити у животу.
    Вероватно само 10% родитеља то могу да приуште. Осталих 90% родитеља децу ће оставити код куће поред телевизора (да гледају фарму и друге сличне садржаје) или ће деца отићи да се друже на улици са свим ризицима. Да не говоримо што ће то време у критичном периоду развоја бити непродуктивно утрошено са трајном штетом за њих и за друштзво у целини јер ће бити мање способни за наставак школовања и за рад.
    Ово инсистирање на поштовању закона са лошом нормом рада је најобичнија дискримниација.
    Родитељи имају право да траже да држава односно школски систем њиховој деци понуди исте шансе као генерацијама пре ове „реформе“.
    Питање норме није питање само за просветне власти већ за цело друштво. Да ли ћемо као друштво дозволити да квалитет и квантитет образовања деце буде нижи или барем да се сачува достигнути ниво.
    Ако сте приметили све се мање помиње аргумент да је смањење норме добра ствар (а не може да буде ни под разно) а све је више позивања на закон односно да је намера од почетка у реформи образовања била ускраћивање деци права да барем ниво понуде образовних услуга буде исти као раније. Реч је о бруталној намери да се изврши дискриминација ученика између генерација (будуће генерације ће добијати мање од претходних генерација) и унутар генерације (деца богатих ће имати више јер њихови родитељи то могу да плате а деца сиромашних мање јер неће имати да плате додатну образовну услугу).
    Циљ текућих образовних реформи је смањење нивоа образовања наше деце по сваку цену уз бедни изговор о „растерећењу ученика“. Сложићете се да то није и не може да буде интерес било кога ко озбиљно жели бољитак својој деци.
    У вези реченог треба тражити изјашњавање свих који су компетентни а то није само Министарство просвете, науке и технолошког развоја већ и родитељи преко својих удружења, наставници преко својих струковних удружења, САНУ, факултети и универзитети, привредне коморе (да ли послодавци желе раднике који мање знају и који имају слабије развијене радне навике), полтичара (да ли им је циљ да имају озбиљно квалификовану радну снагу или само приучене раднике), синдикате, и свих осталих које се образовање деце на било који начин дотиче.

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>