ZAKON TOPUZA

jevtic

Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije, Mladen Šarčević, ovih se dana raspričao po medijima, dajući veoma često kontradiktorne izjave. Iako ponešto naiđe na odobravanje, primećuje se, sve češće, odijum prosvetnih radnika.

Nije do sada propustio nijednu priliku da se ne pohvali svojim, navodno novim poduhvatom, nacrtima čitavog seta zakona o obrazovanju, za koje kaže da su urađeni (ali koje niko sem njega još nije video).

Nije lako dokučiti motive ministrove tajnovitosti i misterije u koju obavija svoje predloge. Slažemo se sa tvrdnjom da dosadašnji zakoni nisu valjali, ali se ne slažemo sa procenama razloga zbog kojih nisu valjali. Naime, ministar kaže da im je nedostajala „efikasnost“. Ovo zapažanje nas je prilično iznenadilo zato što su, doduše selektivno, ispoljavali neviđenu efikasnost, na primer, kada su oduzimane licence našim kolegama. Kada su kroz pogrešne obračune naknada za godišnji odmor 2014. i 2013. godine zakinuti prosvetni radnici, efikasnost je zatajila, pa ministar do sada nije uspeo da se izbori da nam se vrati novac koji su nam oteli. Hoće li u tom novom setu biti predviđeni mehanizmi za efikasno ispravljanje grešaka ministarstva?

„Dosetio“ se, konačno, da su učenici preopterećeni u okviru radne sedmice i da imaju više časova od zakonskog normativa. Ministar obećava rasterećenje najavom da će umesto trećeg časa fizičkog vaspitanja da uvede sat i po sportskih aktivnosti! Naravno, treba uneti i još neke aktuelne sadržaje – seksualno obrazovanje, znanja o saobraćaju i ko zna šta još. Hvali se izuzetnim timovima stručnjaka, a nastavnicima preko dnevnih novina i tabloida preporučuje da sažimaju i skraćuju nastavni program. Usmenim putem prekraja postojeću zakonsku regulativu. Njegova reč ili slovo pravilnika – pitanje je sad! Nastavnik treba da zatakne Blic u džep i poturi ga pod nos svima koji ga p(r)ozovu na odgovornost.

Ministar je poslao dopis školama da se učenicima ne daju provere i da ne budu pitani za ocenu na samom isteku prvog polugodišta! Žalosno je bilo gledati žutim markirane redove upozorenja na uputstvu za ocenjivanje jer u njemu, takođe, stoji koliki je broj ocena neophodno imati tokom nastavnih perioda. Pošto su deca već bila bolesna tokom decembra i pošto je u januaru zabranjeno da budu ocenjivana, ministar je mogao da dovede u pitanje završetak polugodišta.

Priznajemo da nas uopšte ne iznenađuje selektivni pristup ministra prilikom komentarisanja nedostataka i slabosti zakonskih rešenja. Očigledno je da ministar pripada onom tipu birokrata koji razmišljaju samo o kontrolisanju, nadzoru i efikasnosti. Njemu očigledno nikada ne bi upala u oči jedna očigledna anomalija naših Zakona a tiče se samih ciljeva obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji.

Naime, među ciljevima obrazovanja i vaspitanja u aktuelnom Zakonu, nigde ne stoji da je cilj obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji, očuvanje i negovanje srpskog nacionalnog identiteta i tradicije! Pitamo se ko je i zbog čega uklonio ovaj cilj iz Zakona iz 2013. godine? Nismo sasvim sigurni da je upoznat, pa je red da ministra podsetimo da je odnos nacionalnog, evropskog i opštesvetskog u školskim programima svih evropskih zemalja veoma izbalansiran, napominjemo, u svim osim u našem gde se neko očigledno veoma trudi da naši učenici zaborave ko su i odakle su!

U programima svih evropskih država se uopšte ne skriva nacionalna orijentacija, što je potpuno evidentno iz postavljenih nastavnih ciljeva. Kao primer, navešćemo odlomak iz Programa osnovnih škola u Nemačkoj (1997:7-12): „Pored pružanja znanja, osposobljenosti i veština, škola je obavezna da učenika vaspitava u duhu odgovornosti pred bogom, hrišćanske ljubavi prema bližnjem, čovečnosti i miroljubivosti, ljubavi prema narodu i otadžbini, poštovanja časti i uverenja drugih, želje za uspehom i lične odgovornosti, za društvenom afirmacijom, kao i da pomaže u razvijanju njegove ličnosti i talenata.“

Iako bi da prepisuje modela dualnog obrazovanja iz nemačkog sistema, u javnosti daje preporuke da nastavnici imaju umeren stva prilikom predavanja nacionalne istorije. Selektivni uvoz iz Nemačke – sticanje niskoobrazovane radne snage može, ljubav prema narodu i otadžbini – ne može!

Da se vratimo nazad, na temu koju ministar razrađuje u svom medijskom obraćanju. Očigledno je da ministar smatra da se uspešnost obrazovanja i vaspitanja, kao i dobar rad direktora ogleda u nivou postojanja autoritativnosti. On je izgleda, samom činjenicom da je izabran i postavljen na mesto direktora ustanove, u obavezi da zaboravi odakle je potekao i došao i nipošto ne sme da bude primus inter parens, već mu je ministar odredio mesto neospornog autoriteta, čija sposobnost da „podvikne“ oslikava uspešnost reformi u obrazovanju. Aferim, ministre!

Očigledno je da ministru naročito smeta što je sadašnjim zakonskim rešenjem predviđeno pribavljanje mišljenja zaposlenih prilikom izbora direktora. Smeta mu i sastav samog školskog odbora i smatra da se „osnivaču“ mora dati veća uloga prilikom izbora direktora.

Narednik Šarčević je odlučan u nameri da sprovede i uvede „gvozdenu disciplinu“ u srpske škole, uniforme, vojničko salutiranje i redovno podnošenje raporta komandantu. Prilikom obilaska pojedinih gradova, primećeno je da ministar obožava da sve direktore iz tog kraja dovede i izvrši „smotru“, održi im kraću „vakelu“ i podeli radne zadatke. Međutim, pre sastanka sa njima, ne propusti priliku da obiđe i novonikle privatne srednje škole, i svakoj od njih je dozvoljeno da uče i osposobljavaju sve obrazovne profile koji postoje u našoj zemlji.

Ministar ne zaboravlja milje iz koga je i sam ponikao spreman je da štiti njihove interese. U mnogim od tih škola je skoro sve sumnjivo, počevši od same nastave (koje najčešće i nema), organizacije ispita, ugovora o radu sa nastavnicima i osobljem, itd… Ministar ne smatra da takva pitanja treba da se postavljaju kada je u pitanju privatni školski sektor.

Postoje li zaista osnove za ministrovu tvrdnju da su ingerencije ministra i ministarstva previše male? Da li on zaista ima tako malo ovlašćenja sadašnjim zakonskim rešenjima kao što tvrdi?

U ovom trenutku, zahvaljujući važećim zakonskim rešenjima, država, odnosno ministarstvo, kontroliše skoro sve ključne segmente u radu škole. Poći ćemo od samog osnivanja, preko sastava upravnih organa i verifikacije direktora, pravila unutrašnje organizacije škole, programe rada, propisana nastavna sredstva i udžbenike, kontrole čak i najvećeg dela vannastavnih aktivnosti, finansijskih tokova, svih oblika vrednovanja rada škola, određivanja najvećeg dela pravnih odnosa između uprave, zaposlenih, učenika i roditelja. Prostor za ispoljavanje bilo kakvih pokušaja fleksibilnog rešavanja problema (kojih svakako ima u radu škole) skoro da i nema.

Uspešno sproveden postupak centralizacije upravljanja i kontrole rada skoro dve hiljade matičnih osnovnih i srednjih škola, ministar je, kako se čini, odlučio da dovede do kraja.

Trenutno su u njegovim rukama i nož i pogača, može mu se, ali savest nam nalaže da mu skrenemo pažnju na to da centralizovanom kontrolom ovolike mreže škola ne može postići baš nikakvu efikasnost. Znači, nije moguće da jedno ministarstvo i jedan ministar prate, kontrolišu i upravljaju sa toliko podređenih institucija i ustanova a da se na terenu ne pojave haos, površnost i neefikasnost.

Ministarstvo je svesno da se ne može uspešno pratiti stanje u ovako velikom broju škola. Očigledno je da postoje drugačije namere, mnogo manje časne od ministrovog vajkanja i kuknjave nad nedostatkom ingerencija. Do nekakve kontrole se može doći na jedan, usudićemo se da kažemo „nesistemski“ način. Tako što će se pojačati uloga lokalnih partijskih struktura i pojedinaca bliskih političarima. Dovešće u svim sredinama (čak i tamo gde ih do sada nije bilo) do pojave anonimnih „kadrovika“, koji će za ministarstvo prosvete i u njegovo ime rešavati pitanja imenovanja članova školskih odbora, direktora škola, zapošljavanja „lojalnih“ i „zaslužnih“ partijskih kadrova. Ovakva rešenja, kakva ministar uveliko najavljuje, ne samo da su očajno loša (predstavljaju parodiju same zakonitosti) već kod svake promene u lokalnoj vlasti unose haos i nesigurnost u rad škola.

Da je skočio i zaplivao niz mutnu vodu, ministar je pokazao kada se pohvalio zajmom od Svetske banke! Navodno, zbog digitalizacije! Sprečiće svaki kontakt roditelja i nastavnika uvođenjem elektronskih dnevnika! Nastavnici će posle svakog časa da čekaju u redu za unošenje ocena, veza se stalno prekida i sistem pada, oni ne mogu da odu kući dok ne informišu roditelje o uspehu. Koliko će škola da bude opremljeno računarima od tih miliona evra? Verovatno svega nekoliko, ostalo će da nestane u projektnoj dokumentaciji.

Zajam za obrazovanje sinonim je za podmirivanje potreba činovnika koji u jatima (sektorima i odsecima) smišljaju papirne projekte na kojima su jedino jasne cifre za svečane ručkove i večere na dodelama sertifikata za sve i svašta. Ostalo nestane u gomilama umnoženih obrazaca i papira nepoznate namene.

Ministar bi trebalo da obavi istraživanje o broju „projekata“ za spas srpske prosvete koji su progutali preko sto miliona evra u poslednjih deset godina! U njegovim „timovima“ su iskusni „projektanti“ koji su odlično obučeni za trošenje sredstava i promovisanje svega i svačega. Kolika je bila korist od njihovih stručnih putovanja, razvioničarskih poduhvata i obuka jasno se vidi. Ministar zna da nesposoban kadar rukovodi, da nastavnicima nije data nikakva inicijativa, da nemaju ne samo nastavnih sredstava, valjanih udžbenika i smislenih programa, nego nemaju nikakvih ljudskih prava i da su izloženi gnevu javnosti zbog onoga na šta ne mogu da utiču.

Krajnja posledica haotičnih promena biće opadanje poverenja u sistem i gubljenje motivacije odgovornih i posvećenih prosvetnih radnika. Ministra pozivamo da se mane „ćorava posla“, već da lepo sedne sa nama i sačini valjani Nacrt zakona i to na onaj način na koji ga obavezuje Sporazum, potpisan 2015. godine.

U Beogradu, RESOR ZA OBRAZOVNI SISTEM USPRS
20. januara 2017. Milan Jevtić

Jedan komentar na ZAKON TOPUZA

  1. Zdravko kaže:

    Niko, čiji je mandat ograničen na 4 godine (ako izdrži) nije zainteresovan za promene čiji se efekti u punoj meri očekuju tek za više godina (decenija). Jedino ih interesuju kozmetičke promene koje daju efekte odmah, u cilju kupovine još jednog mandata. Prosveta nije tako koncipirana. Otuda je neophodno oformiti telo, kao što bi bila neka „prosvetna komora“, koju bi činili predstavnici prosvetnih radnika, a koja bi brinula o suštini obrazovanja i bez učešća koje se ne bi, od strane raznoraznih saveta i zavoda, mogla doneti ni jedna suštinska odluka o sadržaju obrazovanja.

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*