Treba li prosveti ministar?

zoran-avramovic-_620x0

JEDINO što je izvesno u društvenom životu to je – promena. Ne postoje institucionalna rešenja za sva vremena. Da nema promena pojedinih delatnosti i delova društvene celine, nastupila bi stagnacija i propadanje. Kriza ima svoj početak u odbijanju da se stvari menjaju u skladu sa načelom opšte racionalnosti.U Srbiji se rado govori o reformama ali treba videti kako stvari izgledaju kada se pristupi praktičnim promenama. Uzmimo za primer reformu obrazovanja.

U prosvetnom sektoru društva ima primedaba na normativna rešenja, a nije malo onih aktera koji su nezadovoljni stanjem u obrazovanju. Odgovor na primedbe i nezadovoljstvo je zakonodavna reforma. Kada dođe do tog koraka padne sneg da pokaže tragove. Najedanput se pokaže da reforme i nisu poželjne. Zašto?

Na to pitanje može se odgovoriti na dva načina. Moguće je da se promenama ugrožavaju materijalni interesi određenih grupa u sistemu, a retorički plašt je samo pokriće za taj motiv. Ne treba zanemariti ni skriveni političko-ideološki interes pojedinaca i grupa da se opstruiše projekat reformi koji dolazi iz Vlade. Nije isključena ni saznajno-racionalna pobuda, što bi značilo da protivnici reforme obrazovanja stvarno misle da predlog promena nije dobar.

Uzmimo pretpostavku da je ovo treće u pitanju. Kako se odbacuje predlog promena?

Postoji nekoliko taktika da se odbaci ideja o promenama. Prva je obrušavanje na radnu grupu. Ona možda nije kompetentna, može da se kritikuje, ali po tom kriterijumu svaka radna grupa može da se ospori bilo sa koje strane da se formira. Zaobilazi se njena funkcija – ona daje inicijalni predlog.

Druga taktika je da se razmatra papir koji nije zvanično pušten u javnu raspravu. Drugim rečima, uzme se jedna od verzija, pa se onda iskali kritičarski gnev.

Treća mogućnost je krivotvorenje reformskih zamisli. Podmeće se ukidanje institucije, a radi se o njenoj transformaciji. U nastojanju da ostane sve isto, da se ne menja ni u jednom aspektu svoga rada, poteže se celokupno prosvetno nasleđe.

Četvrta varijanta takođe se ubraja u neku vrstu navođenja na krivi put. Nedovršeni nacrt zakona osporava se sa nejasnoćama drugih akata. Kaže, nije u skladu sa evropskim dokumentom, a ti se doseti šta to može da bude. Ili se metafizički kritikuje neka spiritualna nit nacrta.

Peta odbrana postojećeg stanja je argument struke i nadležnosti. Čini se da je ovo najjači adut. Međutim, mitologizuje se struka, kao da u oblasti struke ne postoje krupne razlike. I problem nije u njoj već o odlučivanju na bazi stručnog predloga. Neko u sistemu mora da donosi odluke, ali ključno pitanje je ko je najodgovorniji.

Nasleđe samoupravne svesti prepreka je da se jasno prepozna funkcija mandata u sistemu državne uprave. Vlada, njeni ministri imaju mandat da upravljaju državom i društvom. Oni su odgovorni za stanje u zemlji i pojedinim delovima društva. Dobra uprava osniva stručna tela da bi bila uspešnija. I koristi stručna znanja. Ovde se stvari obrću pa oni koji su stručna pomoć hoće da vladaju.

Sve mi se čini da je u obrazovanju kao i nekim drugim resorima na delu pokušaj odumiranja države. Ministar u vladi ne može da donosi odluke čak i kada neko u resoru drastično krši zakon, a ima odgovornost za ukupno stanje pa i za nadgledanje zakonitosti rada.

Odlično! Ne treba država, odnosno vlada, odnosno njeni ministri da odlučuju. Samo, ko će da ih zameni?

Dva pitanja na kraju. Da li je ministar obrazovanja potreban? Treba li on da ima mandat u državnoj upravi i šta je njegova odgovornost? Ko se odluči na reformu prosvete u Srbiji neka dobro razmisli, a potom izbroji na koliko će mina naići.

Izvor: Novosti

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*