Platni razredi u prosveti

foto_predrag-trokicic-3-600x600

U svom reagovanju na zahteve prosvetara u vezi sa povećanjem plata, kao i na njihovo nezadovoljstvo predloženim zakonom o sistemu plata, premijerka Ana Brnabić je izjavila sledeće: „Najbolji od naših nastavnika i dalje danas ima platu kao i nastavnik koji dođe na čas i čita novine“.

U odnosu na neke ranije izjave premijerke u kojima je mahom demonstrirala izbegavanje odgovora, pa čak i nezainteresovanost za važne i aktuelne teme, Brnabić je ovde imala vrlo jasan stav i direktan odgovor. Ona je ukazala na jednu veliku nepravdu – da su isto plaćeni radnici i neradnici – nepravdu koja je, neko bi zaključio iz ovog njenog komentara, u direktnoj vezi sa niskim platama u prosveti.

Ali to svakako nije slučaj. Plate zbog kojih su (pored mnogih drugih stvari) prosvetari nezadovoljni, takve su zbog drastičnog smanjenja koje je sprovedeno 1. novembra 2014. To smanjenje sprovedeno je linearno, u podjednakoj meri i za „ozbiljne nastavnike“ i „za čitače novina“, i ta užasna i nepravedna simetrija među ovim dvema grupama tada uopšte nije predstavljala problem. Takozvana povećanja plate koja su pompezno promovisana u međuvremenu, daleko su od toga da plate vrate na nivo na kojem su bile pre smanjenja, a kamoli da ih podignu makar proporcionalno u odnosu na rast cena u proteklom periodu.

U redu, možda ova nepravda nije razlog za male plate u prosveti, ali je sigurno da premijerka veruje da je zakon o platnim razredima pravo rešenje i za tu nepravdu i za male plate. Kako se kaže u datoj reportaži – ona zato od toga neće odustati.

Ali da li je zaista ideja o platnim razredima u prosveti tako dobro rešenje? Da li se u prosveti može uspešno primeniti jedan preduzetničko-privredni model uređenja plata? Da li je zaista moguće direktno i objektivno meriti doprinos radnika i udeo njegovog rada u finalnom proizvodu kada je u pitanju prosveta (a slično je pitanje je moguće i za policiju, zdravstvo, sudstvo…)?

Štaviše, da li nam je to potrebno? Prosveta, kao sektor od tako velikog značaja, zasniva se na standardima. To je do te mere očigledno i samorazumljivo da u svakom iole uređenom društvu, ko zna koliko decenija unazad, postoje brojne institucije koje brinu o zadovoljenju tih standarda. I kod nas je tako. Da biste bili profesor, morate steći visoko obrazovanje; a nakon toga morate položiti državni ispit gde dokazujete svoje stručne i pedagoške kompetencije, kao i poznavanje relevantne zakonske regulative. Zatim, od pre nekoliko godina, morate posedovati licencu i obnavljati je – za šta je neophodno da se kontinuirano edukujete na seminarima koje akredituje ministarstvo i, takođe odnedavno, prolazite odgovarajuća testiranja u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Pored svega toga, vaš rad kao nastavnika u školi nadgledan je od strane organa same škole (pedagoga, psihologa, direktora…) i od strane spoljašnjih organa kojima rukovodi ministarstvo (prosvetna inspekcija koja obavlja i redovne i ad hoc nadzore). Čitav ovaj okvir svoj smisao ima upravo u tome da svi koji rade u prosveti zadovoljavaju standarde. I to bi, adekvatno primenjeno, trebalo da reši problem čitanja novina o kojem premijerka toliko brine.

A kako predloženi sistem platnih razreda rešava taj problem? Da li je nekom roditelju stalo do toga da učitelj njegovog deteta, ukoliko loše radi bude loše plaćen? Da li to rešava njegov problem? Naravno da ne. Roditeljima i deci je u interesu da svi nastavnici u školi zadovoljavaju standarde, da država garantuje da su oni sposobni i da dobro rade svoj posao. Nikakva odmazda smanjenjem plate ovde nema smisla. Nije stvar u takmičenju među nastavnicima i tome ko je koliko visoko plasiran, nego u tome da svi oni zadovoljavaju standarde i rade svoj posao kako treba.

Kako bi rešenje sa platnim razredima izgledalo (ili će izgledati) u drugim javnim sferama? Ako ćemo u prosveti nagrađivati prave radnike a kažnjavati one koji čitaju novine (pretpostavka je da se na tom času nastavnik i učenici nisu bavili analizom medijskog sadržaja – a ako jesu, možda bi premijerki tek to bilo sumnjivo i više nego indikativno za smanjenje plate), šta ćemo sa lekarima, policajcima, vojnicima, pravnicima? Možda najvažnije – šta ćemo sa političarima? Šta je tu poželjnije – da se čitaju novine, drži konferencija za novinare ili otvara Roštiljijada i Grožđebal?

Inače, ministarka je izjavila kako je za ovu vladu obrazovanje jako važno i da je to njen glavni fokus. Ipak, u stvarnosti je lako primetiti da se upravo na to najmanje misli. Još uvek nemamo podatak koliko ljudi već jeste i koliko će tek ostati bez posla zbog „racionalizacije“ u prosveti koja se uveliko sprovodi. Zbog zabrane o zapošljavanju u javnom sektoru (koja od decembra 2013. važi za sve nestranačke kadrove), pre svega mladi ljudi koji su u to vreme otpočeli svoj radi u prosveti, radili su na osnovu ugovora na određeno vreme i nikada nisu postali deo „sistema“ u okviru kojeg se rešavaju tehnološki viškovi – te su bez razlike i bez ikakvog uzimanja u obzir kvaliteta njihovog rada, masovno ostali bez posla. Među tim mladim ljudima koji su nedavno završili fakultete, puno je masteranata, mastera, doktoranata pa i doktora nauka, ali to nije igralo apsolutno nikakvu ulogu prilikom „racionalizacije“. U isto vreme, granica za odlazak u penziju se kontinuirano podiže, broj dece se kontinuirano smanjuje, pa je povratak tog kadra u školu u najboljem slučaju jako upitan i na dugačkom štapu.

Šta je onda cilj platnih razreda koje premijerka promoviše kad god ima priliku? Prvo, time će se verovatno ukupna davanja za prosvetu ili održati na ovom mizernom nivou ili dodatno smanjiti. Napraviće se sistem u kojem će mali broj prosvetnih radnika biti nagrađen (strašno je uopšte misliti o tome koji kriterijumi će biti ustanovljeni, a još strašnije misliti o tome kako će to biti politički zloupotrebljeno), a ostali će uz male plate dobiti „uverljivo“ obrazloženje da su im plate tako male jer ne rade dovoljno dobro. Što nas dovodi do drugog mogućeg cilja ove mere: izazivanja unutrašnjeg razdora i sukoba među samim prosvetnim radnicima i sindikatima. Ako imamo deset profesora sa platom od 40 hiljada, ovom epohalnom promenom će dvoje najboljih dobiti po 60, a ostali po 30. Eto i uštede s jedne strane, a i „motivišuće radne atmosfere“ za sve u prosveti s druge, koja će zasigurno rezultirati sporenjem oko rangiranja, kriterijuma, zloupotreba u procesu, itd.

Poenta je: briga za kvalitet nastave je fasada i mere koje se donose nemaju nikakve veze sa tim, i to je vrlo očigledno. Jedini interes je ušteda, pa i na štetu prosvetara i dece i njihovog obrazovanja.

Autor Milan Jovanović je doktorand filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Peščanik.net

Jedan komentar na Platni razredi u prosveti

  1. Sram te bilo što imoutiraš nerad prosvetnim radnicima. Da sam ja neka vlast, a ne pada mi na pamet da budem, insistirala bi na tome da oni koji treba da u interesu naroda donose odluke, bar mesec dana provedu predajući u školi. Naravno shodno svom zvanju i obrazovanju.

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*