Nastavni kadar – između sindikalne i egzistencijalne borbe

beta-giyxn9bd0g-525x350

„Ko se usudi da podučava, ne sme nikada prestati da uči” – slogan je master programa za obrazovanje nastavnika koji godinama postoji na beogradskom univerzitetu. Potpuno opravdano, zar ne? Da, želimo da decu podučavaju osobe koje su odgovorne prema sopstvenom znanju i usavršavanju. Da, obrazovnom sistemu treba kadar koji razume promene i razvija kritički stav prema njima, a tim putem usmerava i decu. Da, naravno da je itekako poželjno da ta osoba propagira celoživotno učenje i preuzima inicijativu da ga sprovodi ličnim primerom.

U bilo kom sistemu u svetu opšti ideal nastavnika/ce je individua koja se neprestano usavršava, osvešćeno i predano radi na sebi, razvija se u korak sa društvenim promenama i tehnologijom, virtuelnim svetom mladih i ekonomskim prilikama, sa reformama i novim oblicima roditeljstva. Šta zapravo znači postati i ostati prosvetni radnik/ca u Srbiji? Da li učenje bez prestanka obuhvata i stalno prihvatanje izmena i dopuna zakona? Da li celoživotno usavršavanje podrazumeva prećutno usklađivanje svakodnevnog života sa niskim platama i poniženjima? I da li se tu ubraja beskompromisno prilagođavanje sistemu? Na kraju, ali nikako najmanje važno, da li neprestanim učenjem može da se nazove i iskustvo odlaska pognute glave pred vlastima, direktorima i prosvetnim savetnicima? Nakon štrajkova i neispunjenih obećanja?

Kako se postaje nastavnik u Srbiji je manje-više poznat teren. Simplifikovano, ekonomski kontekst je isti kao i za zaposlene u drugim neproizvodnim delatnostima: resorni budžeti su navodno prazni, privatizacija znanja i usluga je itekako uzela maha, ozbiljna ulaganja nisu na pomolu jer oblast nije prioritetna za društvo i tako dalje. Kada analiziramo nešto specifičniji socijalni kontekst, već u nekoliko koraka svako od nas može otkriti kako stvari stoje. U tom smislu, za početak je korisno podsetiti se kako se taj uzorak radništva može opisati u ciframa. Po broju zaposlenih, sektor obrazovanja je na petom mestu od svih sektora delatnosti u zemlji[1] i to odmah iza zdravstva. Struktura populacije koja sa bavi ovom profesijom u Srbiji je takođe poznata: 68% nastavnog kadra je ženskog pola, a prosečna starost je 43 godine. Kada je nivo obrazovanja u pitanju, 91% ima završen fakultet ili drugi oblik visokog obrazovanja, a pored toga, prosečan radni staž je 16 godina[2]. U Srbiji je prosečna mesečna neto zarada zaposlenog/e u obrazovanju za mesec januar ove godine iznosila 41 432,00 dinara što je čak nešto niže u poređenju sa prosečnom mesečnom neto zaradom u našoj zemlji za isti mesec[3]. Kada se uporede sa platama iz srodnih delatnosti (zdravstvo ili socijalni rad), plate u obrazovanju su niže, a isti je slučaj i sa većinom proizvodnih delatnosti u kojima zaposleni/e imaju isti nivo kvalifikacija i stepen obrazovanja. Dakle, statistički posmatrano, prosečna zaposlena osoba u ovom sektoru je žena srednjih godina sa završenim (najmanje!) osnovnim studijama koja (u najboljem slučaju!) prima platu nešto nižu od proseka.

Iako je ovo samo po sebi na nekoliko nivoa vrlo problematično, sledeći korak bi recimo mogao da bude pitanje vrednovanje statusa ove profesije. Samo 20% nastavnika/ca iz Srbije smatra da je njihova profesija cenjena u društvu, iako nije zanemarljivo da su nastavnici sa više radnog iskustva skloniji da se ne slože sa ovim stavom[4]. Kada se na to doda i društvena slika koja se decenijama gradi kroz medije i neformalne kanale i koja ne ide u prilog ugleda nastavnog kadra, nije teško uočiti da je društvena percepcija o nastavnicima negativna. Nije retkost u društvu čuti da su raspusti, vikendi, kratko radno vreme, preplaćenost, dnevnice i drugo glavne karakteristike ovog posla.

„Ja kad ulazim u razred, ja dajem sto posto sebe i muči me to što se priča kako mi ne radimo ništa itd. Nervira me uvek to što se štrajkovi u medijima predstavljaju večito kao štrajk za pare, pare, pare. Mislim da sada 90% nastavnika ne štrajkuje zbog para… Štrajkuje zbog tog odnosa prema nama. To je ta nepravda.“

Teško je sažeti sve priče nastavnika i nastavnica[5]. Ova konstatacija jedne od njih ne ukazuje samo na to da je sindikalna borba u krizi, nego i da su problemi u redovima prosvete znatno dublji i da nije dovoljno rešavati ih isključivo na materijalnom nivou. To nas vodi u treći korak razmatranja situacije u kojoj se nastavni kadar trenutno nalazi, a to je razumevanje jednog neizbežnog aspekta, a to je njihov subjektivni pogled na sopstvenu ulogu u školstvu i u društvu uopšte. Da su svesni kakva je slika o njima dalje govori komentar jedne profesorke:

„Obeleženi smo kao neradnici i štrajkači. Imam utisak da se nikada nećemo izvuči iz ovoga, to je vrzino kolo. Ponekad kažu: sami ste krivi. Kako je to moguće? Čime sam ja doprinela da se tako gleda na moju profesiju? Tu sliku plasiraju mediji i država.”

Čak i da ne zalazimo u konstantne izmene i dopune zakonskog okvira, nove zakone koje idu na štetu radništva u prosveti i pravilnike koji se u najmanju ruku ne bave položajem nastavnog kadra, na osnovu rečenog je više nego jasno da se ovi akteri obrazovnog sistema suočavaju sa velikim nezadovoljstvom. Takođe, u ovom slučaju radi se o najširem aspektu analize uzroka tog nezadovoljstva, gde se posmatra društveni kontekst, a po strani stavljaju nastavni proces, specifičnosti odnosa sa drugim važnim akterima i opis zadataka i obaveza na radnom mestu.

U prethodih godinu-dve prosvetari su povodom udara na njihov ugled i vrednosni sistem ali i položaj uopšte, iskazivali nezadovoljstvo na različite načine, manje ili više sinhronizovano, u većim ili manjim grupama, u saradnji sa drugim akterima ili sami. Tako su recimo, kolektivi nekoliko škola u Čačku odbili da prime prosvetne inspektore Školske uprave, smatrajući da eksterna evaluacija osmišljena na dati način predstavlja atak na dostojanstvo i profesiju, zbog čega je došlo do obustave nastave. Iako su sindikati bili uz zaposlene, nakon par meseci im je prećeno otkazom i smanjenjem plate. Sa druge strane, jedan od poteza kojim pokazuju da se ne mire sa svojim ugroženim položajem jeste nedavno upućivanje tužbi školama zbog pogrešnog obračuna plate u 2014. godini, kada je 80.000 prosvetara oštećeno do 3.000 dinara. Sindikati su tim povodom kritikovali novi Zakon o radu i svom članstvu ponudili besplatnu pomoć advokata. Pored toga, nije stran ni štrajk glađu na koji su se pojedini nastavnici odlučili u februaru, maju i ponovo u septembru ove godine jer su im oduzete licence za rad. Nesvakidašnji način da se pobune protiv prosvetnih vlasti pokazali su zaposleni u zemunskoj osnovnoj školi i to zajedno sa roditeljima i decom kada su tokom prethodnog meseca činili sve da izdejstvuju povratak prethodnog direktora ove škole. Ovakav prema cilju redak slučaj bio je lokalnog karaktera i pokazao jednodušnost različitih aktera, a ne samo nastavnog kadra.

Retrospektiva događaja na polju njihove borbe za sopstvena prava pokazuje da pored navedenih načina, radništvo u prosveti koristi i obraćanje medijima i konferencije za štampu, ali su protesti na ulici ipak najčešći metod. Od tematskih protesta u toku “Protesta protiv diktature” ovog proleća, preko zajedničkih borbi sa sindikatima policije i vojske, prvomajskih protesta, do protesta ispred Vlade pre nekoliko dana praćenog štrajkom u vidu skraćenja nastave.

Dakle, ti načini su poznati javnosti. Razlozi nažalost nisu uvek. Da li su radnici/e nekada puštali jači glas o onome što im smeta? Da li su opcije da se izbore bile raznovrsnije, a rezultati lakše ostvarivi? Koliko je različita komunikacija bila između njih i prosvetnih vlasti? Odgovore nije lako dati.

Nevolja sa štrajkom u prosveti je u tome što se zaposleni/e u obrazovanju nalaze u nepovoljnijem položaju nego pre. Samo neki od faktora koji tome idu u prilog su nepune norme/redukcija zaposlenih, međusindikalna netrpeljivost i zakonski minimum procesa rada. Nije teško naslutiti da tih faktora ima još, ali ovi navedeni posebno otežavaju već delikatnu situaciju. Prvi među njima podrazumeva da nastavnik/ca sa punom normom ima 18 do 28 časova nedeljno (broj varira u zavisnosti od predmeta koji predaje) ne računajući časove pripreme i dodatnog rada sa decom. U Srbiji je svake školske godine sve veći broj nastavnika sa nepunom normom časova, što znači nepunim radnim vremenom, što znači manjom platom. Zato je sve više njih primorano da radi u dve ili više škola ili predaje više različitih predmeta koji mu/joj nisu primarna struka. Mnogi od njih su prosto ostali bez posla jer sistemu nisu bili potrebni u datom trenutku. Dakle, ukoliko im je norma data ili im se na drugi način po ovom pitanju izašlo u susret, neće se odvažiti na štrajk tako lako. Druga pomenuta tačka tiče se sindikalnog jaza. Nije tajna da se sindikati međusobno ideološki razilaze, zagovaraju drugačije metode borbe ili se prosto bave različitim aspektima brige o zaposlenima. To znači da u jednom školskom kolektivu članstvo može da pripada dvama ili čak trima sindikatima. Ukoliko ne deluju sinhronizovano, jedan može da štrajkuje zdušno i predano, drugi da ni ne obaveštava svoje članstvo i bavi se pretežno obezbeđivanjem zimnice i ogreva, a treći zagovara ignorisanje štrajka. Pored toga, važno je napomenuti da oko polovine zaposlenih u prosveti ne pripada članstvu nijednog sindikata. Malo je reći da to otežava njihovu borbu. I na kraju, zaposleni mogu početi štrajk samo ako se obezbedi minimum procesa rada, a to je nastava od 30 minuta[6]. Moraju dakle, održati skraćeni čas, a to se u javnosti najčešće percipira kao neozbiljno, a objektivno ne donosi pomak ka nekom krupnijem rezultatu.

U neku ruku gledano, priču prosvete i mi živimo, bez obzira na to da li i dalje aktivno učestvujemo u sistemu obrazovanja ili ne. Bilo da smo se tokom studija uverili u to koliko i kako se obrazovanje vrednuje, bilo da su nam roditelji predavači u nekoj od ustanova obrazovanja ili da nam se kao veoma izvesna opcija zaposlenja “nudi” rad u prosveti…ili jednostavno shvatamo da je obrazovanje generalno u kriznom periodu, jasno je da je i status nastavnog kadra do krajnje mere marginalizovan i degradiran. Ono što svakako možemo da uradimo jeste da nastavni kadar razumemo i podržimo u njihovim zahtevima, odemo po koji korak dalje u analizi situacije u kojoj se nalaze i osvrnemo se na koji način smo dali svoj doprinos za bolje, dostupnije i nikad važnije obrazovanje.

Izvor: spns.rs

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*