Džaba diploma bez partijske knjižice

isidora_terzic-530

* Obećavaće, vreme će prolaziti, čekaćete i nadati se jer učeni ste i uveravani da se znanje ceni i da je našoj zemlji potrebno. Hvataćete sebe kako pred polazak na razgovor za posao prvo proveravate da li je ONA (partijska knjižica) tu, pa tek onda da li je ono zarolano parče papira spakovano

Na kraju sam četvrte godine, i sve češće znam da se zagledam u lica svojih drugara. Neki bi rekli da me hvata ona žalost zbog kraja našeg druženja.

Bilo kako bilo, zasigurno za većinu znam da će uspeti u onome što je naumila da ostvari.

Postaće novinari, psiholozi, advokati, odlični ekonomisti i profesori, pedagozi, lekari…

Doći će i taj dan, držaće komad papira urolnan i upakovan u obojeno parče kartona… Naizgled trud se isplatio, majka, otac, brat, sestra, porodica… Biće tu i biće ponosni i presrećni. Suze, neprospavane noći kako vas tako i vaših najbližih dobiće taj komad papira kao znak da je vredelo.

Ja postavljam pitanje: VREDELO ŠTA?

Vredelo to što će neki od vas prati sudove 4-5 godina u nekom restoranu za neki bedan novac kako bi olakšali vašim roditeljima (što je okej)?

Vredelo to što će se neki od vas odreći svoje prve ljubavi – sporta, jer ne idu treninzi uz knjigu od 700 stranica?

Možda vredelo to što ste izgubili slobodno vreme prvenstveno za sebe, a onda za ljude oko vas?

Ali bićete tamo, na vratima tog fakulteta koji vam je oduzeo toliko toga, stajaćete okrenuti leđima sa glavom podignutom visoko. Imaćete razlog da je pozicionirate tako.

I šta onda?

Nažalost, neće proći mnogo, opet će vam pogled biti spušten ka zemlji. Zašto?

Zato što će u moru papira, diploma, svedočanstava, faliti jedna mala knjižica – partijska…

Naša prelepa zemlja, majka nam Srbija, nateraće vas da progutate jednu veću knedlu, odnosno progutate sav onaj TRUD, MUKU, NEPROSPAVANE NOĆI, SUZE, ZNOJ, sve ono što ste onog dana (kada ste dobili diplomu, jer vi ste dobili diplomu i to bi trebalo da je dovoljno ) mislili da je vredelo i da se isplatilo… progutate i učlanite se.

Opet će misao „nema veze, vredelo je“ proći kroz vašu glavu, ali da li će da vredi?

Ako je kafa i čaša nekog dobrog pića (neretko poklonjenog kao „mali znak pažnje“ od strane nekog) uz prazno obećanje koje će vam davati kruna toga što ste zgazili svoj ponos, onda će vredeti…

Obećavaće, vreme će prolaziti, čekaćete i nadati se jer učeni ste i uveravani da se znanje ceni i da je našoj zemlji potrebno. Hvataćete sebe kako pred polazak na razgovor za posao prvo proveravate da li je ONA (partijska knjižica) tu, pa tek onda da li je ono zarolano parče papira spakovano.

I tako dok opet budete prali sudove u nekom restoranu, rešićete da sutra ponesete i flašu dobrog pića koje će biti posluženo jednog dana možda vašem detetu, i belu kovertu. Zašto?

Zato što je to kod sebe onog dana imao dečko koji je čekao na razgovor kao i vi, koga su gle čuda zaposlili, a nemaju potrebe za vašim stručnim kadrom.

Upravo u toj koverti se nalazi sav očaj sistema po kojem biram da ne živim. Bes, izgubljena nada, razočarenje, osećaj da ne vredite, sve je u njoj, a neretko ćete vredeti više od onih koji će vam posao obećavati…

Biram zato što to mogu, da „spakujem život u kofere“, progutam knedlu, ali ne onu koju će neki od vas gutati ovde, već onu zbog majke, brata, najbolje drugarice, rodnog sela… Progutam i pređem granicu.

Da, odričem se i ja svega čega će se odreći većina, ali na jedan malo dostojanstveniji način i sa manjim bolom. Zato što biram da me plaćaju za rad, a ne da ja plaćam njima!

U najgorem slučaju radiću posao koji bih na kraju radila i ovde SA ili BEZ te diplome, ali ću na računu imati bar dve nule više od nekih ovde.

Nula – broj koji nema vrednost a na kraju meseca završimo prebrojavajući iste na računu…

Drugari, kapa do zemlje svima koji će ostati i boriti se za to parče papira koji će na kraju imati manju vrednost od te nule.

Posle svega dolazim do pitanja sa početka: ZAŠTO OSTATI U SRBIJI?

„Ostajte ovde! Sunce tuđeg neba neće vas grijati kao što ovo grije; Grki su zalogaji hljeba gde svoga nema i gde brata nije“, reče Aleksa Šantić, ali ja ne želim da moj zalogaj hleba bude „BUĐAV LEBAC“. Ne želim ni da budem uslovljena partijskom knjižicom, jer naučih za ove četiri godine iz prava šta je potrebno podneti na konkurs za radno mesto od dokumentacije, nigde je ne spominju niti nju niti belu kovertu. Gledam, slušam i shvatam da nas u školama izgleda uče pogrešno…

Ne mislim ja da mene tamo čekaju raširenih ruku, ni mene ni one koji se odluče da pođu, ne mislim da cvetaju ruže i da se pare tamo beru pored puta. Ali znam da ću tamo biti čovek, svoj pre svega, jedna u gomili.

“ … majka vaša zemlja je ova“ i to je Šantić rekao, ako je tako, biram da je se odreknem jer takva mi majka ne treba. Biram da budem usvojeno dete koje će ujutru buditi alarm, ne krčenje creva, biram da budem usvojeno „siroče“ koje će za doručak jesti sveže pecivo.

Ekonomsko-trgovinska škola u Zaječaru, rad iz predmeta – Retorika i besedništvo, tema: ZAŠTO OSTATI U SRBIJI?, „profesorka rekla da je odličan“, a ocenjen trojkom. Oprema, naslov, nadnaslov redakcijski, tekst se objavljuje uz neznatne intervencije

Isidora Terzić, 31. januara 2018.

Izvor: Danas

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*