Џаба диплома без партијске књижице

isidora_terzic-530

* Обећаваће, време ће пролазити, чекаћете и надати се јер учени сте и уверавани да се знање цени и да је нашој земљи потребно. Хватаћете себе како пред полазак на разговор за посао прво проверавате да ли је ОНА (партијска књижица) ту, па тек онда да ли је оно заролано парче папира спаковано

На крају сам четврте године, и све чешће знам да се загледам у лица својих другара. Неки би рекли да ме хвата она жалост због краја нашег дружења.

Било како било, засигурно за већину знам да ће успети у ономе што је наумила да оствари.

Постаће новинари, психолози, адвокати, одлични економисти и професори, педагози, лекари…

Доћи ће и тај дан, држаће комад папира уролнан и упакован у обојено парче картона… Наизглед труд се исплатио, мајка, отац, брат, сестра, породица… Биће ту и биће поносни и пресрећни. Сузе, непроспаване ноћи како вас тако и ваших најближих добиће тај комад папира као знак да је вредело.

Ја постављам питање: ВРЕДЕЛО ШТА?

Вредело то што ће неки од вас прати судове 4-5 година у неком ресторану за неки бедан новац како би олакшали вашим родитељима (што је океј)?

Вредело то што ће се неки од вас одрећи своје прве љубави – спорта, јер не иду тренинзи уз књигу од 700 страница?

Можда вредело то што сте изгубили слободно време првенствено за себе, а онда за људе око вас?

Али бићете тамо, на вратима тог факултета који вам је одузео толико тога, стајаћете окренути леђима са главом подигнутом високо. Имаћете разлог да је позиционирате тако.

И шта онда?

Нажалост, неће проћи много, опет ће вам поглед бити спуштен ка земљи. Зашто?

Зато што ће у мору папира, диплома, сведочанстава, фалити једна мала књижица – партијска…

Наша прелепа земља, мајка нам Србија, натераће вас да прогутате једну већу кнедлу, односно прогутате сав онај ТРУД, МУКУ, НЕПРОСПАВАНЕ НОЋИ, СУЗЕ, ЗНОЈ, све оно што сте оног дана (када сте добили диплому, јер ви сте добили диплому и то би требало да је довољно ) мислили да је вредело и да се исплатило… прогутате и учланите се.

Опет ће мисао „нема везе, вредело је“ проћи кроз вашу главу, али да ли ће да вреди?

Ако је кафа и чаша неког доброг пића (неретко поклоњеног као „мали знак пажње“ од стране неког) уз празно обећање које ће вам давати круна тога што сте згазили свој понос, онда ће вредети…

Обећаваће, време ће пролазити, чекаћете и надати се јер учени сте и уверавани да се знање цени и да је нашој земљи потребно. Хватаћете себе како пред полазак на разговор за посао прво проверавате да ли је ОНА (партијска књижица) ту, па тек онда да ли је оно заролано парче папира спаковано.

И тако док опет будете прали судове у неком ресторану, решићете да сутра понесете и флашу доброг пића које ће бити послужено једног дана можда вашем детету, и белу коверту. Зашто?

Зато што је то код себе оног дана имао дечко који је чекао на разговор као и ви, кога су гле чуда запослили, а немају потребе за вашим стручним кадром.

Управо у тој коверти се налази сав очај система по којем бирам да не живим. Бес, изгубљена нада, разочарење, осећај да не вредите, све је у њој, а неретко ћете вредети више од оних који ће вам посао обећавати…

Бирам зато што то могу, да „спакујем живот у кофере“, прогутам кнедлу, али не ону коју ће неки од вас гутати овде, већ ону због мајке, брата, најбоље другарице, родног села… Прогутам и пређем границу.

Да, одричем се и ја свега чега ће се одрећи већина, али на један мало достојанственији начин и са мањим болом. Зато што бирам да ме плаћају за рад, а не да ја плаћам њима!

У најгорем случају радићу посао који бих на крају радила и овде СА или БЕЗ те дипломе, али ћу на рачуну имати бар две нуле више од неких овде.

Нула – број који нема вредност а на крају месеца завршимо пребројавајући исте на рачуну…

Другари, капа до земље свима који ће остати и борити се за то парче папира који ће на крају имати мању вредност од те нуле.

После свега долазим до питања са почетка: ЗАШТО ОСТАТИ У СРБИЈИ?

„Остајте овде! Сунце туђег неба неће вас гријати као што ово грије; Грки су залогаји хљеба где свога нема и где брата није“, рече Алекса Шантић, али ја не желим да мој залогај хлеба буде „БУЂАВ ЛЕБАЦ“. Не желим ни да будем условљена партијском књижицом, јер научих за ове четири године из права шта је потребно поднети на конкурс за радно место од документације, нигде је не спомињу нити њу нити белу коверту. Гледам, слушам и схватам да нас у школама изгледа уче погрешно…

Не мислим ја да мене тамо чекају раширених руку, ни мене ни оне који се одлуче да пођу, не мислим да цветају руже и да се паре тамо беру поред пута. Али знам да ћу тамо бити човек, свој пре свега, једна у гомили.

“ … мајка ваша земља је ова“ и то је Шантић рекао, ако је тако, бирам да је се одрекнем јер таква ми мајка не треба. Бирам да будем усвојено дете које ће ујутру будити аларм, не крчење црева, бирам да будем усвојено „сироче“ које ће за доручак јести свеже пециво.

Економско-трговинска школа у Зајечару, рад из предмета – Реторика и беседништво, тема: ЗАШТО ОСТАТИ У СРБИЈИ?, „професорка рекла да је одличан“, а оцењен тројком. Опрема, наслов, наднаслов редакцијски, текст се објављује уз незнатне интервенције

Исидора Терзић, 31. јануара 2018.

Извор: Данас

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>