U Srbiji raste jaz ekonomske nejednakosti

4-ljubinka
Prošle godine 26 najbogatijih ljudi u svetu posedovalo je isto koliko i 3,8 milijardi najsiromašnijih.U rukama najbogatijih je 45,6 odsto bogatstva ostvarenog prošle godine, navodi se u izveštaju humanitarne organizacije “Oksfam”, objavljenom povodom ovogodišnjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. U ovoj humanitarnoj organizaciji ukazuju da se konstantno povećava nejednakost između najbogatijih i najsiromašnijih u po­slednjih deset godina uz napomenu da je rekordno bogatstvo super-bogataša posledica nezapamćenog nivoa izbegavanja poreza i poreskih utaja. Godine tranzicije, koja po oceni svih stručnjaka predugo traju, dovele su do toga da je nejednakost dohotka između naj­siromašnijih i najbogatijih u Srbiji izraženija nego u bilo kojoj zemlji regiona, ali i značajno veća nego u svim zemljama Evropske unije. Studija pod nazivom “ Dohodna nejednakost u Srbiji”, koju je  uradila grupa profesora sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Ardarenko, Jelena Žarković-Rakić i Gorana Krstić, ukazuje da  je visoka stopa nejednakosti primanja štetna za ekonomski rast i da i te kako i direktno i indirektno utiče na društvenu pa i političku stabilnost.

Prema objašnjenju Jelene Žarković-Rakić  nejednak dohodak se meri “džini” koeficijentom koji pokazuje neravnomernu raspodelu bogatstva. Ako je nizak onda je raspodela ravnomerna, a što je viši disproporcija između primanja bogatih i siromašnih u toj zemlji je veća. Studija je došla do podatka da u Srbiji 20 odsto populacije sa najvišim dohotkom zarađuje čak 9 puta više od 20 odsto najsiromašnijih, a taj odnos je najveći u Evropi. Citirajući Franciska Fereira,  Jelena Žarković-Rakić kaže da je nejednakost kao holestoral: može biti dobra i loša. Pristustvo “dobre” nejednakosti znači da je razlika u visini dohotka između pojedinaca posledica njihovog različitog truda, rada i zalaganja. U uslovima “loše” nejednakosti ona je posledica nepostojanja jednakih šansi. Ljudski resursi ostaju neiskorišećeni što umanjuje potencijal društva za stvaranje nacionalnog dohotka.

Po njenoj oceni uzroci visoke dohodne nejednakosti u Srbiji su poreska i socijalna politika. Progresivnost oporezivanja dohotka je izrazito mala. Potom, Srbija veoma malo troši na dve glavne socijalne naknade koje su usmerene ka siromašnim: novčanu socijalnu pomoć i dečiji dodatak – svega 0,6 odsto BDP, dok je prosečna potrošnja na slične naknade u EU oko 11 odsto BDP-a. Smatra da se nejednakosti u raspodeli dohotka mogu smanjiti, a da bi do toga došlo potrebno je da obrazovanje spreči reprodukovanje nejednakosti odnosno da, kroz ujednačavanje postignuća učenika koji dolaze iz različitog socio-ekonomskog okruženja, omogući da deca roditelja lošijeg ekonomskog statusa imaju jednake šanse da sutra nađu dobar posao i pristojno zarađuju. Zatim, poseban značaj imaju politike koje doprinose većoj zapošljivosti.


Važno je šta se i koliko radi

U studiji  “Dohodna nejednakost u Srbiji” ističe se da njoj doprinosi i nizak obim i kvalitet zaposlenosti. Zaposlenost je, navode autori, jedna od ključnih determinanti siromaštva i nejednakosti. Međutim, neće svaki tip zaposlenosti imati iste pozitivne efekte na socijalni i ekonomski status, pa samim tim treba razlikovati zaposlenost na određeno vreme, rad na povremenim i privremenim poslovima, samozaposlenost, kao i broj  radnih dana u toku godine. Oba faktora utiču na nejednakost, a kao primer navode da od  20 odsto stanovnika Srbije sa najnižim dohotkom gotovo polovina uopšte ne radi ili radi manje od 2,5 meseca u toku jedne godine. U Srbiji ima skoro dvostruko više pojedinica sa veoma niskim intenzitetom rada u odnosu na prosek EU i njihov broj raste.


U tu grupu spadaju politike obrazovanja, celoživotnog učenja kao i aktivna politika zapošljavanja. Njen zaključak je da donosioci odluka u Srbiji treba da problem nejednakosti postave u središte ekonomskih i socijalnih politika , jer, kako ističe, model razvoja koji ne radi u korist većine građana ne može da se smatra uspešnim i da bude održiv u dužem periodu. Inače, tema nejednakosti u svetu bila je u središtu velikih socioloških istraživanja i studija u talasu iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka , i time postala okosnica formiranja delovanja velikih društvenih pokreta – levičarskih, sindikalnih, feminističkih, pacifističkih i ekoloških. Međutim, od 1980. kada na scenu stupaju politike i procesi koji su bili okidač za rast nejednakosti u razvijenom svetu, tema nejednakosti u socilogiji se sve više marginalizuje dok u dominantnoj neoklasičnoj ekonomskoj teoriji skoro da uopšte nije prisutna.  Najmanja nejednakost u raspodeli dohotka i bogatstva beleži se u Norveškoj, Islandu, Finskoj, Švedskoj, Belgiji, Holandiji i Danskoj.  U tim državama, ukazuje se i u studiji naših profesora sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, građani iskazuju najveće zadovoljstvo svojim životom. Drugim rečima niža nejednakost nosi sa sobom i veće zadovoljstvo životom.

Izvor: Dnevnik.rs

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*