Србија не може да одмакне од устаничких приоритета, увек је нешто прече од образовања

akademik-vladica-cvetkovic

Има много тога што наша академска заједница може сама да промени, а она константно оклева. Али то не треба да чуди, академска заједница заправо не постоји, оцењује Владица Цветковић, члан САНУ, кога, како истиче, искрено забрињава питање будућности народа којем припада.
Српска академија наука и уметности је водећа научна и културна установа у нашој земљи и мислим да је у последње време та њена позиција све видљивија. Академија данас отвореније него пре прихвата комбиновану улогу чувања богате традиције без заклањања иза ње и преузимања конкретне одговорности без заклањања иза било чега, констатује у разговору за Недељник Владица Цветковић, професор на Рударско-геолошком факултету, члан САНУ и председник Стручног тима за реформу високог образовања, такозваног ХЕРЕ-тима (ХЕРЕ – Хигхер Едуцатион Реформ Еxпертс).

Који су данас кључни проблеми наше академске заједнице?

Проблема има много, али кључни су: предимензионирана мрежа високошколских установа, превише разуђен и недовољно контролисан приватни сектор, расцепканост државних универзитета у сваком смислу, финансирање искључиво на основу броја студената, и то по факултетима, научни рад који није институционално утемељен у високом образовању и избор кадрова у незрелој фази.

Постоји и онај проблем који многи стављају на прво место, а то је ниско издвајање за науку и образовање, које је далеко и од европског просека и од онога што смо сами зацртали у стратешким документима. Слажем се да је то проблем, али мени то није занимљиво, јер се увек своди на кратак ламент, а онда све по старом. Има много тога што наша академска заједница може сама да промени, а она константно оклева. Али то не треба да чуди, академска заједница заправо не постоји, постоји само велики број високошколских установа које се међусобно разликују по много чему али у једном су потпуно исте – све се оне грчевито и по сваку цену боре само за свој рачун. Наша академска заједница је сапета интересима њених саставних делова и због тога не може да мрдне.

Какав је статус високог образовања у Србији? И које су његове „црне тачке“?

Статус високог образовања у Србији никада није био идеалан и то је последица запостављања од стране нашег друштва, коме је високо образовање ниско на листи приоритета. Политичари немају суштински интерес да високом образовању доделе бољу позицију и ту нема ничег унапред смишљеног, то је тако. Једноставно, они се ретко баве питањима која им не доносе брзу корист, а пошто су код нас избори баш учестали, ко од политичара може да чека на ефекте улагања у образовање?

За наше образовање ће доћи боље време када се политичари буду истински плашили да могу изгубити изборе ако смање улагање у науку и просвету. Тако је у неким европским земљама, мада ни тамо није све савршено. И тамо се годинама расправља када треба педесет или сто милиона евра преусмерити за научна истраживања, а истовремено се веома лако, за дан-два, одобре много веће суме за спас неке банке.

Код нас још увек чекамо политичаре који ће, кад дођу на власт, свесно прихватити ризик стављања науке и образовања међу највише приоритете. За ово нисам оптимиста. Колико смо до сада имали министара просвете, а да се позиција ресора просвете и касније науке није нимало померила од времена Доситеја наовамо. Ја разумем, Доситеја је као просветитеља тешко надмашити, али нису ту проблем само министри и њихова способност, проблем је што ни Србија не може да одмакне од устаничких приоритета – увек су ту неке ствари прече од образовања.

Доситеја је као просветитеља тешко надмашити, али нису ту проблем само министри и њихова способност, проблем је што ни Србија не може да одмакне од устаничких приоритета – увек су ту неке ствари прече од образовања

Ви сте професор на Рударско-геолошком факултету. Често смо у прилици да слушамо о кадровима у политици, али ретко ко говори о људима који се баве образовањем. Како ту стојимо? И ко су данас наши главни просветитељи?

На нашим универзитетима данас раде изврсни научници и предавачи који би по свом квалитету могли бити професори и у Европи. Нажалост, они овде нису већина, а и доспели су на универзитет не захваљујући добром систему селекције, већ упркос њему.

Можда сте зато својевремено испричали шалу, која датира из средине 20. века, али која то можда и није: на Универзитету сваких сто година порасте академски ниво. Зашто? Зато што професор за асистента узме глупљег од себе, па овај узме глупљег, па тај још глупљег и тако све док не дође до неког који је толико глуп да узме паметнијег од себе. Да ли је још таква пракса или се нешто променило?

Процедуру избора годинама оптужујем за кадровско пропадање на нашим универзитетима јер се код нас и даље врши одабир кандидата у њиховом незрелом стадијуму, практично одмах по завршетку факултета. Тиме професор сам одређује ко ће га (једног дана) заменити, што доводи до послушничког односа кандидата а не гарантује квалитет. Ово послушништво по правилу мутира у конфликт и то има директну везу са шалом коју сте поменули. Конфликт настаје када професор више није потребан ономе који га је наследио, заправо, професор је обично и једини који зна колико је наследник своју тренутну позицију стварно заслужио.

Невоља је што многи професори овај систем сматрају добрим, не схватајући разлику између њихове обавезе да се брину за научни подмлатак и конкретне одлуке ко ће их заменити. Професор мора да производи што квалитетније докторанде и постдокторанде који ће касније можда и бити кандидати за универзитет, а да питање ко ће њега конкретно заменити уопште није његова брига.

Друга заблуда је да се негативна селекција може спречити строгим минималним критеријумима за изборе. То је тек опасан привид, јер ми не расписујемо конкурсе зато што је једној високообразовној установи потребан наставник, већ онда када неко испуни минималне критеријуме, а то значи да бирамо много колегиница и колега који су заправо испунили само те најниже услове.

Кадровска политика нам је тако подешена да они који су испод или око просека могу лако да дођу на универзитет, а онда када се једном докопају своје позиције, показују и чврсту намеру да ту заувек и остану.

Може ли САНУ више да утиче да се промени таква слика о српској просвети или науци? Или је то практично немогућа мисија с обзиром на утицај политичких номенклатура на наш образовни систем?

Чланови САНУ би морали још више да се укључе у побољшање свеукупног система високог образовања и науке у Србији. И то не само у акцијама према држави и власти, инсистирањем на подизању статуса ових делатности у друштву. Још је битније да они свој утицај искористе за промену високообразовног система изнутра, тиме се такође мења слика, а тај процес много мање зависи од политичара.

Нама, њеним члановима, Академија даје једну посебну независност, изван постојеће аутономије универзитета, и тиме нам пружа могућност да се уздигнемо из партикуларних интереса наших матичних институција, истраживачких тимова и других еснафских група из којих долазимо. Без те додатне независности тешко се долази до шире слике и до разумевања општих интереса система.

Кадровска политика нам је тако подешена да они који су испод или око просека могу лако да дођу на универзитет, а онда када се једном докопају своје позиције, показују и чврсту намеру да ту заувек и остану

А како се власт односи према науци? Или српским научницима, пошто неке ваше колеге мисле да је науци све више забрањен приступ политици?

Ја мислим да су сами научници били и раније а и сада су веома активно укључени у одлучивање о свом сектору. Узмимо на пример последње догађаје око конкурса за научне пројекте, који је најпре било расписало Министарство просвете, науке и технолошког развоја, а одмах потом Влада поништила. Крајње одлуке јесу дошле из политике, али су се за готово све потребне предуслове побринули сами научници. Једна група њих је смислила услове за конкурс, друга се с тим условима и много чиме још није сагласила, а остатак научне заједнице здушно је заузимао стране једних, односно других, није ни чудо што је судбина конкурса онда решена за столом политичара. Било би добро да више никада не расписујемо конкурсе који би истовремено имали и такмичарски и социјални карактер. Није могуће организовати првенство у којем најбољи тим побеђује, а да притом нико не изгуби и не испадне из лиге. Научници сада имају нову шансу да ствар поправе, видећемо.

Сматрате да приватним високошколским установама скоро да није могуће да брину о општим интересима високог образовања, јер су, како констатујете, оне махом и основане због профита, а да није тако, вероватно бисмо на неком од приватних универзитета имали и студије хемије, физике и геологије. Јесте ли и ви поборник тезе да су приватни факултети основани само с јединим циљем: да послуже за куповину диплома?

То је претешка оцена. Уосталом, афера „Индекс“, класичан случај продаје испита, није везана за неки приватни већ за државни универзитет. Али истина је, приватне установе су основане из различитих побуда, а зарада и профит су међу најважнијима. Научноистраживачка делатност у приватном сектору је на самом минимуму или је нема уопште, тако да су те установе углавном оријентисане на наставу. У вези с тим направили смо и једну катастрофалну грешку, јер Закон о високом образовању приморава ове установе да изводе и докторске студије да би уопште постојале. Кад су већ били приморани, приватници су организовали оно што само и могу, а то су докторске студије без научних истраживања, односно докторске студије на силу, и тако произвели бројне инстант докторе и сумњиве (и несумњиве) случајеве плагирања.

Нажалост, наш систем провере квалитета није тако калибриран да може лако да разликује праву високошколску установу у приватном власништву од оне установљене због чистог бизниса. У свету има приватних универзитета који су деценијама у врху високог образовања, али тамо власник тешко може да купи јахту од годишњег прихода универзитета, а код нас се то може.

Каква је ситуација на државним универзитетима? И може ли тим махинацијама да се стане на пут или је то неповратан процес?

Поменуо сам аферу „Индекс“, то је велика срамота за наш систем високог образовања. Купопродаја испита слична тој у Крагујевцу догодила се касније и у Хрватској. Данас, док наш „Индекс“ још увек нема епилог, тамо они који су били правоснажно осуђени већ излазе на слободу. Национални савет за високо образовање је недавно донео Основе за етички кодекс у високом образовању који би требало да обезбеди да убудуће онај против кога се води поступак због сличног дела не може да обавља посао професора, без обзира на ток и трајање самог поступка. Правна процедура и етички кодекс не морају да иду истом брзином, то су схватили и у фудбалу, Етичка комисија ФИФА је суспендовала Сепа Блатера и Мишела Платинија, и то само на основу изражене сумње за корупцију, иако против њих није подигнута никаква оптужба.

Критичар сте професионалне оријентације младих, али, ако не грешим, и образовног простора који је све то омогућио или заправо подржава. Својевремено сте оценили да се овде школују менаџери да би сутра управљали системима које не познају. Куда ће нас све то одвести?

Тренутни интерес младих за одређене студијске програме и факултете није у складу са потребама друштва. Уписне квоте се држе на распону од минимума, који је одређен потребама (опстанком) сваке појединачне високошколске установе, до максимума који је дефинисан популарношћу њених студијских програма. Ни један ни други параметар не мора да има икакве везе са стварним потребама друштва.

Колики или какав је универзитетски потенцијал који производе наше средње школе?

Нико, рецимо, не говори о томе. Добро знамо да више од две трећине наших средњих школа нису гимназије, већ места за обуку деце за занимања која неће радити. Знају то и деца и родитељи, али никоме ништа не смета докле год се кроз те школе релативно лако долази до матуре и докле год таква матура омогућава да се упише било који факултет. Питања се постављају касније, а најчешће од њих гласи: „А шта сад да радим с том дипломом?“

Многе високошколске установе нису заинтересоване за промене, њима су сви бруцоши, без обзира на то из каквих средњих школа и с каквим предзањем долазили, само бројеви који се узимају као параметар за финансирање. Јер ваља опстати на суровом тржишту високог образовања. А каква беспоштедна борба, борба за сваког студента, тек следи када за коју годину дође до битног смањења броја средњошколаца због демографског пада? У таквим условима биће још теже успоставити консеквентну уписну политику и на то је још пре неколико година указао професор Иван Ивић, сигурно један од најбољих познавалаца система образовања код нас.

Одлив мозгова из Србије је, чини се, већ постао отрцана фраза. Имате ли утисак да број младих који одлази више никог не забрињава, као ни шта ћемо добити као коначан резултат тих миграција?

Тачно је, непрестаним понављањем ове чињенице постигли смо само то да је сада некако подразумевамо и да нас она све мање забрињава. Млади људи одлазе зато што овде нема посла који одговара њиховим квалификацијама, а држава нема механизме, они који чине систем високог образовања ни вољу, да се ишта промени.

Мене брине што немамо ни процедуру која би олакшала и поспешила повратак наших научника из иностранства. Иако они не чине већину наше високообразовне дијаспоре, међу њима је много оних најбољих који би битно могли да унапреде нашу универзитетску кадровску слику. Њихов повратак се данас решава од случаја до случаја и далеко смо од тога да су им врата широм отворена. Напротив, тим људима се повратак често отежава!

Осим тога, који је још карактеристичан проблем у Србији на који се мало обраћа пажња, а требало би да буде у фокусу целог друштва? Или шта вас лично највише забрињава?

Мене искрено забрињава питање будућности народа којем припадам. Жао ми га је јер се не сналази у редефинисању сопственог система вредности, које тражи свако време у којем се дешавају промене у околини. Жао ми је што је тако подложан лажним алтернативама које му се сервирају, а посебно – да мало искористим и неке мисли Борислава Пекића – митовима о својој величини и о супериорности у односу на друге народе у региону, који се тако исто понашају.

Неретко се говори о томе да су се интелектуалци повукли из политике или да им се политика једноставно огадила. Како ви на то гледате?

Има много начина на које се може извршити политички утицај и ако неко баш од свега диже руке, онда он не спада у одговорне интелектуалце. На другој страни, имам безрезервну личну одбојност ка припадности партији било које оријентације, и то без обзира на форму коју би та припадност подразумевала. Припадност пре или касније поставља услове и укида слободу, а тиме аутоматски постаје упитно све оно што један интелектуалац може у политици урадити само по личној савести и знању.

Излазите ли на изборе? И знате ли можда за кога ћете гласати на председничким изборима?

Увек излазим на изборе.

Колико као нација знамо о геологији? И шта бисмо морали обавезно да знамо?

Знања о геонаукама нису довољно широко распрострањена у нашем друштву и за напредак у томе неопходно је опет мењати средњошколски систем. Ово знање постаје тражено тек када се догоде природне катастрофе. Сви би требало да знају да предвиђање природних појава није тривијална ствар. Да бисмо и даље живели с природом у слози, и то у нашу корист, а без штете по њу саму, морамо је боље познавати и као стручњаци и као лаици. Опште незнање грађана – оно што се с правом зове затуцаност – чини нас и као друштво и као појединце рањивим и подложним манипулацијама.

Извор:

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>