Privid škole

foto-predrag-trokicic-15

U subotu su škole širom Srbije imale da nadoknade izgubljeni nastavni ponedeljak. Čitalac zna: u prošlu nedelju uveče proglašeno je vanredno stanje. U ponedeljak đaci su ostali kod kuće, a u škole je stigao hitan dopis o „ostvarivanju obrazovno-vaspitnog rada učenjem na daljinu za učenike osnovnih i srednjih škola“. Smisao dopisa dat je u jednoj strogoj uvodnoj napomeni: „privremeno obustavljanje neposredne nastave u školama ne znači i obustavljanje obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima“.Napomena je rečita: izgleda kao da je neposredna nastava u školi tek jedan manji deo obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima. Istina je da se učenici obrazuju i vaspitavaju i izvan škole, ali to je onda posao koji mahom ne rade nastavnici. Međutim, napomena ipak navodi na krivi trag. Ona umanjuje značaj škole i neposredne nastave. Pod uslovom da hitni dopis shvatimo doslovno i ozbiljno. Ali, ne treba ga tako shvatiti. Kao i mnogo šta drugo, ovaj dopis je samo paravan.

Njime se hoće sakriti činjenica da je školska godina – recimo to tako – otišla dođavola. Recimo odmah još i ovo: ne samo što prosvetni radnici na čelu sa ministrom za to nisu niti mogu biti krivi, nego nije loše ni da se čitava stvar o propaloj godini zataška i gurne pod tepih. Od ministra nadalje, svi znaju da učenje na daljinu nije i ne može biti zamena za „neposrednu nastavu u školama“. Ali, jasno je i da nema drugog načina da se izgubljeni rad u školi nadoknadi, a da to generacije sadašnjih osnovaca i srednjoškolaca ne košta ponavljanja godine.

Nema dobrog razloga da više stotina hiljada đaka izgubi još jednu godinu na pohađanje istog razreda. Međutim, važi i obrnuto: nema dobrog razloga da se zbog formalnog privida kinje i učenici i nastavnici. A kinje se već i time što ih je ministarstvo primoralo da nadoknade „izgubljeni“ ponedeljak. Umesto što ministarstvo insistira na formalnostima te i dalje preti završnim ispitima – malom i velikom maturom – praveći se tako kao da se ništa nije dogodilo, jedan drugi pristup bio bi i obrazovno i vaspitno daleko prikladniji. A on bi polazio od puke istine – „nešto“ se, ipak, dogodilo.

Bukvalno je čitav svet izvrnut naglavce, a naša prosvetna vlast se pravi da to ne vidi. Umesto da se u vanrednim okolnostima škole otvore prema stvarnosti, one ostaju prikovane za utvrđene planove i programe za koje svi, ali baš svi znaju da neće biti ispunjeni. Privid je u redu, možemo se praviti da hoće, ali pošto znamo da neće, dozvolimo da se ispod tog privida odigra pravi pedagoški rad za koji, u to ne treba sumnjati, ovdašnji školski kadar ima kapaciteta. Zajedno sa dopisom, nastavnicima je moralo stići i uputstvo o tome kako da razgovaraju sa decom o epidemiji i velikim promenama koje ona nosi sa sobom.

Tako bi škole poslale najvažniju pedagošku poruku: ne smeju se zatvarati oči pred stvarnošću. Umesto te poruke, škole na čelu sa ministrom govore deci da je stvarnost nebitna, bitni su samo unapred propisani zadaci koji sa tom stvarnošću nemaju nikakve veze. Tako ministar prosvete po ko zna koji put jasno demonstrira da sebe vidi kao jedino odgovornog prema svom šefu (ne, ne mislim na Brnabić), a ne prema deci i prosvetnim radnicima za čije je dobro institucionalno zadužen da se stara. Njegova podanička pedagodija podrazumeva širom zatvorene oči – za istinu.

Moguć je, razume se, i drugačiji pristup od širom zatvorenih očiju. Takozvano učenje na daljinu nikako ne može zameniti neposrednu nastavu u školi i ni blizu ne može da dobaci do smislenog obrazovno-vaspitnog rada. To tako mora jasno da se kaže. Što ne znači da od učenja na daljinu treba odustati. Ali, zbog njegove smanjene delotvornosti, treba mu ograničiti ciljeve. Učenje na daljinu lišeno je mnogih ključnih svrha fizičkog prisustva u školi. Od neposredne socijalizacije do fizičkog kontakta između dece. Škola uči decu da u telesnom smislu žive zajedno sa drugima. Učenje na daljinu to ne može.

I od toga treba krenuti – uz hitan dopis, nastavnici su morali dobiti i smernice kako da objasne deci da nastava koju sada imaju nije prava zamena za školu. S jedne strane, razume se, za decu je važno da i dalje imaju nastavu. Ali, podjednako je važno i da znaju da na duge staze ta nastava koju sad imaju nije isto što i škola. Umesto da se to krije, o tome treba govoriti. Kada se to kaže, otvara se prostor i da se objasni zašto se pribeglo neadekvatnoj zameni. Sa decom se naprosto mora govoriti o epidemiji i njenim posledicama. To je sad važnije od formalnog ispunjavanja plana i programa. O tome iz ministarstva do škola ništa nije stiglo.

Iz dopisa i uputstva, vidi se da u ministarstvu postoji svest o tome da nisu svoj deci u jednakoj meri dostupni resursi neophodni za učenje na daljinu. Ali, niko se nije potrudio da objasni šta se radi sa decom koja nemaju računar kod kuće ili dovoljno brz internet. U materijalima jedino stoji da roditelji dece koja nemaju računar ili internet treba da od nastavnika uzmu odštampane materijale. (Šta će biti ako se uvede potpuna zabrana kretanja, ostaje da nagađamo.) Tako dobijamo jedan broj dece koja će biti isključena iz nastave, a ako i ne baš sasvim isključena, onda sasvim sigurno ponižena ministarskom nebrigom za njih. (Ako se neko pita kako bi se mogla pokazati briga, odgovor je jednostavan: dati/pozajmiti toj deci računare i obezbediti im izlazak na internet.)

Tu nije kraj. Ministarstvo iz nekog razloga podrazumeva da su i među nastavnicima svi podjednako opremljeni, te da svaki prosvetni radnik može od kuće organizovati nastavu na daljinu. Ne može. A to što ne može, dobrim je delom posledica decenijskog nipodaštavanja prosvetnih radnika koje se ogleda i u njihovim niskim primanjima. Srbija je razvaljena zemlja sa mahom siromašnim žiteljima, uključujući i đake i prosvetne radnike. Ali, videli smo, ne samo što zagovara pedagogiju zatvaranja očiju, ministar je i sam slep za istinu. Drugim rečima, zajedno sa dopisom, direktorima je morao stići i upitnik za nastavnike. Tako bi se zabeležili nastavnici, kao i đaci, kojima je potrebna pomoć.

Umesto takvog upitnika, stigao je jedan drugi, u kome se podrazumeva da je sve već obezbeđeno, iako apsolutno svi znaju da nije. Umesto da u vanrednim okolnostima država stavi na raspolaganje svoje resurse prosvetnim radnicima, ona radi upravo obrnuto: koristi privatne resurse prosvetnih radnika i predstavlja ih kao svoje. Pri tom čak ni ne pita niti dozvoljava mogućnost da prosvetni radnici kažu – mi to nemamo. Ali, kada bi oni to i rekli, za očekivati je da bi ministar samo odmahnuo rukom. Jer, njemu to nije bitno, važan je samo privid.

Peščanik.net, 24.03.2020.

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*