Пандемија коронавируса је учинила очигледном неодрживост система

korona_risovic

Земље капиталистичког центра реагују различито на пандемију коронавируса. Чак и у случајевима у којима се узима у обзир положај радника, велики број неформално запослених пропада кроз мање или више ад хок мреже заштите. Такав утицај пандемије на радничку класу није случајан, а економска и политичка историја нуде значајне лекције за будућност.

Коронавирус све агресивније намеће владама широм света дилему: спасавати становништво или националне економије. Док већина земаља прихвата стратегију „обуздавања кривуље“ и промовише изолацију, поједине у корист заштите економије чак игноришу савете WХО.

Глобализована, неолиберализована, дерегулисана, финансијализована, ослоњена на спекулације и услуге – нестабилна је светска економија већ била подупрта и армијом неформално запослених, од агенцијски ангажованих чистача до хонорарно ангажованих уметника. Неформално запослени су међу првим економским жртвама кризе, које ни мере заштите радника какве примењују разумне владе не успевају да обухвате, те чија је судбина неизвесна и забрињавајућа.

Шведска – држава благостања?
Међу земљама које се опиру стратегији изолације нашла се, на први поглед изненађујуће, и Шведска, европска земља са тренутно најмање рестриктивних мера у кретању становништва. Директор шведске агенције за јавно здравље је изјавио да би „друштвена штета“ од присилне изолације великог броја грађана била већа од штете по шведско здравство, „довољно јако да поднесе притисак ширења ЦОВИД-19“. Једна од ретких држава која је седамдесетих досегла идеал државе благостања, земља некада моћних синдиката, донедавно синоним за радничка права и равноправност полова – Шведска се последњих година упадљиво помера удесно. Зато, док поједини лекари лабаве мере заустављања вируса критикују као „експеримент“ који би могао однети превише живота, менаџери и такве препоруке оспоравају из убеђења да економији треба дати још већи приоритет.

Шведски менаџери би се радо угледали на владу САД. Један од првих одговора америчких власти на проглашење пандемије је био да упумпавањем десетоструко веће суме у берзу него у здравство стабилизују економско тржиште и сопствени углед – код представника капитала. Амерички председник и даље настоји да у јавности умањи значај болести коју упорно назива „кинеским вирусом”, а ових дана је, вероватно да би одобровољио плахе инвеститоре, бутум дуњалуку разгласио и да би „хтео да отвори америчку привреду“ до априла. Ни берзански ни медијски трикови и форице неће бити од превелике помоћи за читавих 78% Американаца који на месечном нивоу једва спајају крај са крајем. Већина их живи без уштеђевине и права на боловање, те су приморани да одлазе на посао и тиме потпомажу ширење инфекције.

Трампова администрација је ових дана почела да освешћује значај права на боловање за опстанак америчке нације, захваљујући чему је у току доношење правног акта који би радницима омогућио 10 радних дана одсуства у случају болести и три месеца плаћеног одсуства у случају потребе за негом члана породице. Ни ова најосновнија заштитна мрежа, нажалост, није без „рупе“ – на боловање ће, изгледа, моћи радници одређених компанија, које укупно запошљавају мање од половине Американаца. Не чуде, мада ужасавају, вести да је ових дана, у моменту кад је САД прешишала Кину по броју заражених, без посла већ остало око 3 милиона људи.

Ингениозност премијера Велике Британије
Са ове стране „баре“, а из сличне кухиње, стижу и слични рецепти. Британски премијер Борис Џонсон је коначно одустао од идеје да (сиц!) не успорава ширење вируса и пусти да становништво развије групни имунитет (херд иммунитy), након приспећа извештаја стручњака са Империјал колеџа у Лондону. Они су га, наиме, суочили са чињеницом да би тај инокосни план „коштао“ Британију око 250 000 умрлих, будући да би оптерећење здравства у случају брзог ширења вируса било осам пута веће од његових капацитета.1

Прошле среде су британском парламенту презентирани једноставни кућни тестови за коронавирус, којима би ускоро могли да буду опскрбљени пре свега запослени у јавном здравству (НХС), а затим и шире становништво. Директорка Националне инфектолошке службе, Шерон Пикок, изјавила је да би неколико милиона тестова,након што за викенд прођу последњу проверу, могло бити пуштено у продају преко Амазона и сличних служби доставе. Будући да је правовремено тестирање једна од кључних карика у ланцу мера против ширења вируса, Британци би могли да надокнаде део времена које су у њихово име торијевци проћердали покушавајући да што мање поремете бизнис. Ни ова мера није без основа за критику: наиме, спекулише се да ће се неком посао продаје тестова итекако исплатити, будући да надлежни већ паниче да би због касног реаговања већ половина острвске популације могла бити инфицирана.

У заступању става да је економија испред здравља, поменимо, неке јавне личности су забасале у запањујући цинизам. Један гувернер из Тексаса изјавио је да би старији Американци требало да се свесно жртвују ради очувања „америчког начина живота“ и америчке привреде, док је један британски новинар изнео став који би већина превалила преко уста само као црнохуморну шалу: да је смрт великог броја пензионера пожељна из аспекта националне економије, будући да би растеретила пензиони фонд ВБ.

Понешто позитивних примера
Из других европских земаља стижу позитивни примери суочавања са кризом: Шпанија је приватне медицинске установе ставила под привремену управу државе, а Француска замрзла комуналије и објавила мере којима ће олакшати животе запосленима. Сличне одговорне праксе су итекако добродошле и „освежавајуће“, нарочито ако се упореде са додворавањем крупном капиталу и врлудавим тактикама којима су се препустиле власти САД и ВБ.

Могуће је да у том погледу тренутно предводи Данска. Данска премијерка, представници синдиката и удружења послодаваца су недавно потписали споразум којим се држава обавезује да у наредна три месеца покрива 75% примања радника који су у опасности од губитка посла. Предузећа ће исплаћивати преосталих 25%, док ће се запослени, са своје стране, одрећи пет дана плаћеног годишњег одмора. Договор се односи на компаније које би у супротном биле приморане да отпусте више од трећине радника или више од 50 запослених.

Овај споразум је пример капацитета власти да се постави хумано, разумно и стратешки промишљено: грађани/радници и њихове породице треба да преживе не само могућу зараженост корона вирусом, већ и врло изгледни период радне неактивности, као и последице пословних тешкоћа са којима ће се суочити њихова предузећа. Донесене мере би, притом, могле имати и економско упориште: за државни буџет је на дуги рок потенцијално корисније макар покушати да се сачува потрошачка способност што већег броја домаћинстава, него да она падну на терет фонда за социјалну помоћ.

Одговорни приступ Данске буди наду у могућност да актуелна криза(понегде) изроди и нешто корисно, нешто употребљиво за суочавање са рецесијом која је најављивана и пре пандемије, а која нам се већ са врата кућних ад-хоц карантина ружно цери у лица. Чак и када би све светске владе преузеле такав приступ, он, нажалост, не би био довољан, јер од непосредне глади штити само део становништва –формално запосленеса уредним уговорима о раду.

То је већина, мислите? Не баш.
Преко ноћи у неодрживој егзистенцијалној позицији: апел радника и радница у култури надлежнима; Фото: Лука Кнежевић Стрика
Према проценама Међународне организације рада (МОР) чак 61.2% запослених на свету ангажовано је неформално. МОР признаје да се о сасвим прецизним подацима и јасној класификацији неформалног радништва по земљама може само маштати, будући да она зависи од локалних дефиниција неформалности. Примера ради, један релевантни извештај из 2011. смешта у неформално запослене „између 3 и 40 процената запослених у непољопривредним делатностима“ у САД, односно између 4 и 53 милиона људи. Нека вас ово не чуди – сетите се да у Србији нисте незапослени оног месеца у ком сте на било каквим пословима били ангажовани барем сат времена, мада, заузврат, немате ни од кога да узмете боловање. Ваша (не)запосленост нестаје као Шредингерова, или мачка не-мачка из Алисе у земљи чуда оног момента када покушате да је ухватите за главу или реп, о који, уједно, можете и да окачите своје амбиције о остваривању права (не)запослених.

Слично је посвуда.

Укратко, иако су „социјално, здравствено и редовна плата“ елементи модела нормалности у који део човечанства успева да се уклопи и данас, они представљају мислену именицу за растући проценат радно способног становништва, како у центру тако и на периферији глобалног капиталистичког система.

Притом, како је Машина већ писала, подела на запослене за стално и неформално/ привремено/ хонорарно/ агенцијски запослене не прати линије разграничења између „старих“ и „нових“ послова (нпр. мануелних и послова у креативним индустријама), чак ни профитабилних и непрофитабилних делатности. Несигурни и краткотрајни ангажмани су одавно све чешћи како у богатим и „уређеним”, тако и у друштвима и појединачним делатностима унутар којих се шибицари и животари. Па, иако су статистичке шансе да ћете у наредних годину дана скапати од глади или бити деложирани много мање ако сте фронт-енд девелопер него ако сте чистачица, у оба случаја је врло вероватно да сте запослени на привремено, па чак и ако, рецимо, не живите у Србији него у Данској.

Различите форме хонорарног ангажовања, индивидуалног предузетништва, запошљавања преко агенција и сл. доживеле су глобалну експанзију у протеклих неколико деценија.У мејнстрим наративу је запошљавање на кратко, са потенцијалом прилагођавања места боравка месту рада или радом од куће представљено као фактор ослобођења и индивидуалне еманципације: начин да будете „у току“ и неоптерећени традиционалним институцијама (државом, породицом, племеном, и њиховим саборним светоназором).2

Како је дошло до овога?
Мање је познато да је распламсавању хипстерских хвалоспева о номадском животу (који није нужно лош, али који је у овом случају доживео и озбиљну злоупотребу) претходило ослобађање капитала за „номадску” мобилност и несталност. Наиме, крајем шездесетих, те почетком седамдесетих, лондонска берза и америчке Федералне резерве почеле су да сламају ограничења у интернационалном струјању капитала, која је одређивао међународни Бретонвудски споразум, потписан средином 1944. у сврхе постизања светске економске стабилности. Напуштање Бретон Вудса и нагли развој информатичких технологија (те, уопштено говорећи неолибералне глобализације) довело је до ситуације у којој радна снага клипше за неухватљивим капиталом. А капитал се, у складу са својом „природом“, креће све брже и на појединим (условно речено) местима зауставља све краће.

Прилагођавање таквој економској средини у сврхе (индивидуалног) опстанка одавно је продрло у културу и усталило се као одредница епохе коју социолози и културолози називају пост/транс/хипер и флудином модерношћу. Савремено економско окружење диктира радној снази да буде замењива, мобилна, по могућству индивидуална (неоптерећена зависним члановима породице/ партнерства/ пријатељства и емотивном везаношћу за њих) да би могла да што ефикасније јурца за хировитим и променљивим изворима прихода.

Одговорност је лична, ризик пословања (и самог постојања) приватан.

У јавно здравство, социјалну заштиту, образовање и становање из тачке гледишта неолибералне државе није било смисла улагати: у радикално раслојеном друштву сиромашни не вреде лечења, богати – успешни и заслужни – се и сами сналазе у приватном сектору, а сви добро прилагођени несталног су места боравка. Социјална сигурност је, уз то, идеолошки етикетирана као антипод слободе и обележје тоталитарних режима.

Ових дана сведочимо консеквенцама тих поставки.

Ако кренемо од Србије, јасно је да су међу првим отписанима економски цврчци: они који су истовремено ангажовани у (деценијама у звезде кованом) терцијарном сектору, а притом привремено и повремено ангажовани. Радници у креативним индустријама и туризму, почев од уметница, новинарки и ситних риба из угоститељства.
Упућен апел медијским кућама да не отпуштају хонорарне сараднике и сараднице; Марко Рупена / Камерадес
Далеко од тога да је судбина мрава из примарног и секундарног сектора светла: наредних месеци ћемо сабирати отпуштања, отказе уговора и разнолике притиске.3 Но, ваља још једном скренути пажњу на то да су пројектно финансирање и хонорарни ангажмани у свим делатностима изузетно чести, а као створени за ванредне околности, јер и послодавца и државу ослобађају формалне одговорности. Почев од терцијарног, и радници у старијим секторима ће се суочити са престанком ангажмана, само што ће послодавцима и финансијерима бити најлакше да се реше „финансијског баласта” оних са којима немају потписане уговоре. (Уосталом, као и до сада, али у знатно упадљивијим размерама).

Ваља, макар папагајски, поновити и чињеницу да су неформални облици запошљавања до јуче били промовисани као један од механизама за испољавање слободе избора: слободе економске активности (као запосленог и као потрошача) која је у неолиберализму подметана као синоним за свеколику људску слободу. Међутим, како истиче добри стари Бауман, ни у једном тренутку нисте имали пуну слободу избора да бирате нешто друго, нешто архаично и мало сигурније: „досадно” запослење за стално, истребљено из многих струка; постојани тимски рад; слободу да се не раскорењујете и не одсељавате; слободу да не бирате између егзистенције и друштвености; да се друштво не атомизује, да се системи социјалне и здравствене заштите и еманципације не разграде.

Међутим, како је о томе одавно писао Харви, процес неолиберализације је једноставно захтевао да се „све људске активности подведу под домен тржишта“, односно да се што бржа финансијска добит и економско резоновање и наметну као људски раисон д’етре. Зато се Харви позива и на Лиотаров „опис постмодерног стања као оног где ‚привремени уговор‘ замењује ‚сталну институцију у професионалним, афективним, сексуалним, културним, породичним, међународним стварима, као и у политичким пословима’“4. Такви привремени уговори, дакако, најпре су заменили сталне у најдиректнијем могућем смислу, на тржишту рада, гурајући све већи проценат људи на брисани простор неформалне економије, а одатле се прелили даље и постали здраворазумски светоназор: идеолошка потка једне монструозне економске политике.

Пред нашим очима би се та идеолошка кула од карата могла срушити заједно са њеном економском подлогом, мрежа опарати.

Пандемија коронавируса је учинила очигледном неодрживост дојучерашњег система. Мобилност је (привремено) ограничена на драстичан начин, а улагање у здравствену заштиту широких слојева се наметнуло као нужност. Питање на које ће само време дати одговор је да ли ће актуелна криза резултирати оживљавањем друштвености и прогресивних политика, или ће је жилави капитализам искористити да докаже да је друштвена сигурност (у интерпретацији савремених моћника) – збиља тоталитарна.

Извор: Машина

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>