То је нама наша штедња дала!

casovi-foto-d-milovanovic_f

Неко би то сада већ морао отворено да каже: нема доброг решења за нову школску годину под претњом заразе. О образовном септембру морало се мислити још у марту. Више смо пута о томе овде говорили: у марту је једини циљ био да се дочека јун, а од септембра, без заразе, веровало се, све ће се вратити на старо. Зараза је остала, а све „старо“ се распало под њеним притиском.

Али, ко да каже да нема решења? Шарчевић тврдоглаво понавља да су министарство и школе спремни. У неком уврнутом смислу – у праву је. Спремни су да обнове привид из пролећа. То што смо имали од марта до јуна било је све, само не школа. Али привид школе је издржао, сви су се правили да то заиста јесте школа и сад се Шарчевић с разлогом пита: што то не бисмо пробали поново, кад нам је једном већ прошло?

Ево разлога зашто неће проћи поново. Пролећни привид радио је по инерцији од јесени и зиме. Већи део школске године текао је до тада – што би се рекло – нормално. Привид је имао на шта да се наслони. Сасвим је друга ствар од септембра. Ако се у септембар уђе као што се ушло у март, одмах ће бити јасно како пролећни модел заправо не ради. Уместо да тапка у месту, као на пролеће, од септембра ће школа тонути.

Свестан тога, Шарчевић је нагласио да ће млађи основци сигурно ићи у школу, напросто зато што их се не сме оставити саме код куће. У вези са тим, мора се рећи да је одлазак у школу посебно важан за прваке. А онда, како за прваке, тако и за ученике који треба да крену у 5. разред. Како за њих, тако и, даље, за ђаке који треба да крену у први разред гимназије, односно средње школе. За ове три генерације у септембру почиње нова или другачија школа и нема те наставе он лине која им у тим промењеним околностима може заменити боравак у школи.

Ако од 12 генерација, за 3 сигурно знамо да морају у школу из јаких образовних разлога, а то је око једне четвртине школске деце, питање је једноставно: зашто ће за њих школе бити безбедне, а за остале неће? Или: зашто је за те 3 генерације образовање већи приоритет од здравља? И о томе је овде већ било речи: настава на мрежи показала се као педагошки знатно слабија од наставе уживо. Поред педагошких мањкавости, тај облик наставе очигледно привилегује децу из бољестојећих средина.

Одатле следе барем два извода: школа уживо далеко је боља од оне он лине. За барем један број деце школа уживо је једино прихватљиво решење. Ако се зато тој деци омогући одлазак у школи, онда се из истих педагошких разлога који су превагнули над здравственим, одлазак у школу мора омогућити и свим осталим ђацима. Једино би студенти донекле могли бити изузети из овог резоновања. Будући да је ту већ реч о пунолетним особама, можемо их овде оставити по страни.

Шарчевић међутим зна да немали број родитеља/старатеља из страха од заразе не жели да пусти децу у школе. Пошто је једино кохерентно и педагошки оправдано да деца од септембра крену у школе и пошто то решење не наилази на опште одобравање, његовим наметањем министарство би искључиво на себе преузело одговорност за здравље деце. То је исувише крупан залогај и Шарчевић не жели да га прогута, па се повукао на безбеднију позицију и понудио родитељима и школама да се сами договоре.

На то је један број родитеља панично реаговао и затражио од министарства да пропише обавезне мере. Било је то јасно одбацивање одговорности од стране родитеља. Са том одговорношћу, родитељи су одбацили и право да аутономно или равноправно са министарством одлучују о школским питањима. Сасвим једноставно, родитељи су јасно демонстрирали страх од слободе, једнак њиховом страху од заразе. Уплашеним од заразе и слободе родитељима, у сусрет је изашла Брнабић.

Она им је умирујуће поручила да не брину, да ће влада прописати, а заправо наметнути како ће се ићи у школу од септембра. Рекло би се, храбар гест преузимања одговорности. Али, ставити одговорност уз овај режим неподношљиви је оксиморон. Брнабић је схватила да би поделом одговорности са школама и родитељима овај режим изгубио знатан део своје моћи. Они се те моћи неће одрећи, ни по цену здравља деце. И тако се вртимо у кругу, јер доброг решења напросто нема.

Што не значи да се не можемо запитати да ли би га могло бити да нам је образовни систем другачији. Немоћ пред ковидом оголила је последице низа лоших политика у образовању, уосталом као и у здравству. Најгоре од свих тих политика, биле су мере штедње спроведене под текућим режимом. Забране запошљавања, смањивање трошкова, рационализације – све је то дотукло образовни систем. Паралелно са пооштравањем штедње, тај систем рушиле су и политике провере и тестирања. С једне стране вршио се материјални притисак, с друге стране јачао је надзор. Резултате управо гледамо.

У нашим школама нема довољно наставника. Једнако тако нема довољно ни других радника у школама, рецимо оних који их чисте. Наметање норме, отпуштање наставника који немају норму и расподела њихових часова на оне којима до норме мало фали, десетковало је наставнички кадар. Уз све то ишла је и забрана запошљавања упркос ситуацијама у којима је било јасно да су потребни нови радници. У таквим приликама, наставници су узимани – рецимо то тако – у најам. Па смо сада добили апсурдни предлог да се неки наставници награде тако што ће им бити дат сталан посао.

Рационалисање је ишло и преко леђа самих ђака. Школе са мањим бројем ученика су затваране, а захтев је био да се свуда праве одељења од тридесетак ђака. Уместо да се наставници отпуштају, могло се ићи на смањење одељења. Да се тако радило, сада не би било немогуће организовати наставу за мање групе ђака. Али, тај воз је прошао, сада министар, наставници, родитељи и ђаци могу само да ударају главом у просветни зид. Занимљиво је да никоме није пало на памет да се ова ситуација са заразом искористи и исправе грешке направљене раније.

Коначно, са мањим бројем наставника у већим одељењима, уместо да се смањи, градиво се повећало. И не само што се повећало, него су појачани и захтеви за тестирање, јер је то једини начин на који министарство уме да контролише школе. Сада видимо како то градиво, од кога се упорно не одустаје, такође представља нерешив задатак за наставнике и ђаке. У јуну је овај проблем решен тако што су тестирања била – рецимо то тако – лака. А оцене су ученицима биле закључене искључиво уз њихов пристанак. Било је ту силно забавних примера.

(Рецимо, дете са просеком испод четири, коме је предложено да му закључена буде четворка, мирно је тражило да одговара за петицу, сада кад већ има четворку. Министарство је дало упутство да се таквој деци (и њиховим амбициозним родитељма) изађе у сусрет. Све зарад мира у школи. Али, то је било у школској 2019/2020, где се имао на основу чега израчунати барем неки просек. Како ће се нашем министарству силно драго оцењивање радити од септембра, нико нема појма. Односно има, Шарчевић је рекао да ће деца морати у школу да буду оцењена. Али, ако је безбедно отићи у школу на оцењивање, зашто је небезбедно бити у школи због учења? И опет смо у врзином колу недоследности.)

Решење би било да се смањи градиво у договору са наставницима. Не само због заразе и отежаних услова за школовање. То градиво се мора смањити јер је напросто преобимно и крајње несврховито. Ако се то већ није урадило раније, могла се зараза искористити као изговор да се то направи сада. Али, као ни све друго, ни то се није појавило чак ни као могућа тема за размишљање.

Поред тога што је нанела штету, зараза је, да је било памети, могла бити окидач за озбиљне промене набоље у домаћем образовном систему: за више аутономије у школама; за више наставника; за мања одељења; за мање школског градива. Зараза је оголила до краја и лош материјални статус просветних радника. Они су терет рада под заразом изнели на својим нејаким финансијским леђима. Ниједног тренутка из министарства није стигао предлог да им се ти трошкови надокнаде или да им се плате повећају. А и то је могло ући у свеобухватни реформски одговор на заразу. Уместо свега тога, имали смо панику, страх и привид – дакле, превару. И имаћемо је поново.

Дејан Илић, текст за Пешчаник.нет, 7.8.2020.

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>