“Kao topovsko meso”

uciteljice-kombo-1024x683

„Topovsko meso“ je izraz koji se koristi za vojnike koji su prisiljeni da se žrtvuju, da se bore protiv neprijatelja s nemogućim izgledima u nastojanju da se postigne strateški cilj. U ovom slučaju, ti vojnici bi bili prosvetni radnici, a neprijatelj je koronavirus.

Atmosfera u susret 1. septembru prilično je napeta – škole se porede s kasarnama; izdaje se Plan realizacije nastave u slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja, vanrednog stanja ili drugih vanrednih situacija i okolnosti; svi su zbunjeni i uplašeni, a prosvetni radnici se posebno osećaju kao “topovsko meso”.

“Baš tako. Ljudi su u strahu, to se baš primećuje. Ovo je jedna vanredna godina u svakom smislu. Zbunjeni smo i pogubljeni”, kaže Željana Radojičić Lukić, učiteljica mioničke škole “Milan Rakić”, koja je svojevremeno izabrana u 50 najboljih nastavnika sveta, kao finalista nagrade Global Teacher Prize. Danas sa strepnjom čeka početak nove školske godine i na pitanje kako idu pripreme, odgovara: “Nikad gore”.

Njoj, kaže, u ovom trenutku najviše smeta veliki pritisak koji se pravi između roditelja i nastavnika, nametnute tenzije između te dve zajednice.

“Takav pritisak različitih lobija vodi do toga da se javnost pogubi i zaboravi ko donosi koje odluke, pa roditelji prozivaju nas nastavnike kao da smo mogli da utičemo”, kaže Radojičić Lukić.

A zapravo, prosvetni radnici nisu mogli da utiču ni na šta, osim da nekako pokušaju da nađu način da isprate uputstva Ministarstva. Dok je Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije isticala razloge za odlaganje početka školske godine, ministar prosvete Mladen Šarčević davao je izjave u kojima je tvrdio da u školama sve valja i da je sve sinhronizovano.

“Nespremni ulazimo u školsku godinu, mnoge stavke nisu razrešene”, kaže Elvira Mišljenović, nastavnica fizičkog u OŠ “Oslobodioci Beograda”. Gorko se nasmejala na pomisao o tome kako će u budućnosti izgledati njeni časovi.

“Malo toga može da se uradi za pola sata, osim toga, u to ulazi i vreme za presvlačenje. Svlačionice su nam manje od 10 kvadrata, pa bih morala da napravim tri grupe, tako da bi otprilike, dok poslednja grupa završi presvlačenje, prva već trebalo da završava i vraća se u svlačionicu. Zabranjeni su svi ekipni sportovi, obavezna distanca, još razmatramo kako ćemo sve to organizovati”, priča Mišljenović. “Videćemo kako će to da izgleda, i za nas i za decu je sve novo, a najveći problem će verovatno biti roditelji”, dodaje uz uzdah.

Inače, i sama je roditelj, starija ćerka joj je u gimnaziji, mlađa kreće u osmi razred. Složila se, kaže, s njihovom odlukom da se vrate u školu, jer iz ugla roditelja zna kako je izgledala onlajn nastava i svesna je da se neki predmeti zaista ne mogu tako učiti. Zašto bi onda brinula zbog drugih roditelja koji isto žele za njihovu decu?

“Pa, zamislite kad se pojavi jedno dete koje kašlje, kako će roditelji biti zabrinuti, kakva će panika nastati”, kaže u razgovoru za naš portal Marija Stošić, učiteljica OŠ “Vuk Karadžić” u Kraljevu. Panika je njen najveći strah u ovoj situaciji, skreće nam pažnju da već napetu atmosferu dodatno zagreva dokument koji nosi naziv “Plan realizacije nastave u slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja, vanrednog stanja…” i nove “kovid učionice”.

“To izgleda strašno. Kovid učionice su učionice u koje bi mi trebalo da sprovedemo dete kod kojeg uočimo simptome kovida 19. Mi, prvo, nismo medicinski radnici da možemo da prepoznamo sve simptome, osim toga, nama je zakonom zabranjeno da dajemo prognoze i izražavamo sumnje o zdravstvenom stanju deteta. Drugo, mislim da će izdvajanje kovid učionice na decu delovati zastrašujuće, nije u skladu s pedagogijom. Nismo sigurni kako će sve to izgledati”, ističe Marija Stošić.

Zbunjenost je jedna od sigurnih karata za unapred izgubljen rat, a Ministarstvo je definitivno uspelo da je dodeli nastavnicima svojim uputstvima za novu školsku godinu. Ipak, najviše straha i besa nosi svest o potencijalnim žrtvama. Sve naše sagovornice ukazuju nam na činjenicu da među prosvetnim radnicima ima dosta hroničnih bolesnika i onih koji pripadaju drugim rizičnim grupama, a sumnjaju u mogućnost da se u školama zaraza stavi pod kontrolu.

“Ljudi su jako besni što mi nismo anketirani, što nije data mogućnost da ljudi koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, uz odgovarajuću dokumentaciju, budu oslobođeni rada u školi”, primećuje Željana Radojičić Lukić.

“Nastavni kadar u Srbiji je stariji, u mojoj školi je sigurno sedamdeset odsto nastavnika od ’60. do ’75. godišta, i strahovi su opravdani. Non-stop mi izlaze apeli nastavnika koji su dijabetičari ili su izlečili rak, niko ih nigde ne pominje. To jednostavno nije humano. Šta ćemo ako se desi da premine neka nastavnica koja bi da nije dobila koronu mogla da živi još 20 godina? Bilo bi strašno da se to desi, ali šta ako se desi? Da li je u redu da jedan nastavnik u Srbiji plati glavom zbog ovoga? Neki ljudi su preplašeni, to se oseća. I sad imate jednu nastavnicu koja ulazi u odeljenje preplašena, s maskom i vizirom, koja ne sme da priđe đacima, kakva je to nastava? A ako igde danas ima empatije i brige, to je u bolnicama i u školi”, naglašava Radojičić Lukić.

Ne moraju da strahuju samo zbog sebe, većina njih ima velike porodice, koje i po tri generacije okupljaju u jednoj kući. Mišljenović ukazuje i na to da neki imaju bolesne roditelje, ili decu s posebnim potrebama kojoj je zdravlje već narušeno.

“Evo, da ne idem dalje od moje sestre, njen muž takođe radi u prosveti, ako donese virus, ne znam šta će raditi s tim detetom”, dodaje Mišljenović. “Deca su imala priliku da sa roditeljima odluče da li žele da se vrate u škole ili da nastavu prate od kuće. Mi nismo imali opcije, mi moramo i da idemo u školu i da radimo onlajn sa decom koja su to izabrala”.

U javnosti se, navode naše sagovornice, gubi orijentacija da su škole velike, imaju po 1.000 đaka, i da nije isto proći školskim hodnikom punim đaka i ulicom gde se deca igraju na otvorenom. Pritom, nema dovoljno sredstava, ni drugog osoblja da bi se ispoštovale sve potrebne mere zaštite.

“Nema dovoljno tetkica da bi mogle da postignu sve, od nas se traži da nosimo maske, da se drži distanca, deca većinom ne znaju ni kako se stavlja maska, sad im treba objasniti i paziti da ne diraju rukama maske, da ih ne skidaju. Imamo i decu s bronhitisom, s astmom, bojimo se drugih oboljenja i infekcija izazvanih nepravilnim nošenjem maske… Ministarstvu je bilo važno samo da nastava krene da se odvija, a to je tek jedan segment života u školi. Najviše me ljuti što ministar nije dozvolio da nastavnici koji su hronični bolesnici rade od kuće, a mi da se pregrupišemo i pomognemo kolegama koje su ugrožene. Inače smo navikli na stalne turbulencije, da se snalazimo u nametnutim situacijama na koje ne možemo da utičemo, snašli bismo se i sad, a oni se ne bi izlagali dodatnom riziku”, objašnjava nam Marija Stošić.

Nažalost, prosvetnim radnicima nije tu ostavljen izbor, a mada ih Šarčević uverava da nastavnici neće raditi preko norme, očekuju da će već početkom septembra nastati haos, da će se tad pokazati svi problemi o kojima Ministarstvo nije razmišljalo, i da će morati da se pređe na onlajn nastavu. A onda – nove mere, nova reorganizacija…

Izvor: Nova

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>