“Као топовско месо”

uciteljice-kombo-1024x683

„Топовско месо“ је израз који се користи за војнике који су присиљени да се жртвују, да се боре против непријатеља с немогућим изгледима у настојању да се постигне стратешки циљ. У овом случају, ти војници би били просветни радници, а непријатељ је коронавирус.

Атмосфера у сусрет 1. септембру прилично је напета – школе се пореде с касарнама; издаје се План реализације наставе у случају непосредне ратне опасности, ратног стања, ванредног стања или других ванредних ситуација и околности; сви су збуњени и уплашени, а просветни радници се посебно осећају као “топовско месо”.

“Баш тако. Људи су у страху, то се баш примећује. Ово је једна ванредна година у сваком смислу. Збуњени смо и погубљени”, каже Жељана Радојичић Лукић, учитељица мионичке школе “Милан Ракић”, која је својевремено изабрана у 50 најбољих наставника света, као финалиста награде Глобал Теацхер Призе. Данас са стрепњом чека почетак нове школске године и на питање како иду припреме, одговара: “Никад горе”.

Њој, каже, у овом тренутку највише смета велики притисак који се прави између родитеља и наставника, наметнуте тензије између те две заједнице.

“Такав притисак различитих лобија води до тога да се јавност погуби и заборави ко доноси које одлуке, па родитељи прозивају нас наставнике као да смо могли да утичемо”, каже Радојичић Лукић.

А заправо, просветни радници нису могли да утичу ни на шта, осим да некако покушају да нађу начин да испрате упутства Министарства. Док је Унија синдиката просветних радника Србије истицала разлоге за одлагање почетка школске године, министар просвете Младен Шарчевић давао је изјаве у којима је тврдио да у школама све ваља и да је све синхронизовано.

“Неспремни улазимо у школску годину, многе ставке нису разрешене”, каже Елвира Мишљеновић, наставница физичког у ОШ “Ослободиоци Београда”. Горко се насмејала на помисао о томе како ће у будућности изгледати њени часови.

“Мало тога може да се уради за пола сата, осим тога, у то улази и време за пресвлачење. Свлачионице су нам мање од 10 квадрата, па бих морала да направим три групе, тако да би отприлике, док последња група заврши пресвлачење, прва већ требало да завршава и враћа се у свлачионицу. Забрањени су сви екипни спортови, обавезна дистанца, још разматрамо како ћемо све то организовати”, прича Мишљеновић. “Видећемо како ће то да изгледа, и за нас и за децу је све ново, а највећи проблем ће вероватно бити родитељи”, додаје уз уздах.

Иначе, и сама је родитељ, старија ћерка јој је у гимназији, млађа креће у осми разред. Сложила се, каже, с њиховом одлуком да се врате у школу, јер из угла родитеља зна како је изгледала онлајн настава и свесна је да се неки предмети заиста не могу тако учити. Зашто би онда бринула због других родитеља који исто желе за њихову децу?

“Па, замислите кад се појави једно дете које кашље, како ће родитељи бити забринути, каква ће паника настати”, каже у разговору за наш портал Марија Стошић, учитељица ОШ “Вук Караџић” у Краљеву. Паника је њен највећи страх у овој ситуацији, скреће нам пажњу да већ напету атмосферу додатно загрева документ који носи назив “План реализације наставе у случају непосредне ратне опасности, ратног стања, ванредног стања…” и нове “ковид учионице”.

“То изгледа страшно. Ковид учионице су учионице у које би ми требало да спроведемо дете код којег уочимо симптоме ковида 19. Ми, прво, нисмо медицински радници да можемо да препознамо све симптоме, осим тога, нама је законом забрањено да дајемо прогнозе и изражавамо сумње о здравственом стању детета. Друго, мислим да ће издвајање ковид учионице на децу деловати застрашујуће, није у складу с педагогијом. Нисмо сигурни како ће све то изгледати”, истиче Марија Стошић.

Збуњеност је једна од сигурних карата за унапред изгубљен рат, а Министарство је дефинитивно успело да је додели наставницима својим упутствима за нову школску годину. Ипак, највише страха и беса носи свест о потенцијалним жртвама. Све наше саговорнице указују нам на чињеницу да међу просветним радницима има доста хроничних болесника и оних који припадају другим ризичним групама, а сумњају у могућност да се у школама зараза стави под контролу.

“Људи су јако бесни што ми нисмо анкетирани, што није дата могућност да људи који имају озбиљне здравствене проблеме, уз одговарајућу документацију, буду ослобођени рада у школи”, примећује Жељана Радојичић Лукић.

“Наставни кадар у Србији је старији, у мојој школи је сигурно седамдесет одсто наставника од ’60. до ’75. годишта, и страхови су оправдани. Нон-стоп ми излазе апели наставника који су дијабетичари или су излечили рак, нико их нигде не помиње. То једноставно није хумано. Шта ћемо ако се деси да премине нека наставница која би да није добила корону могла да живи још 20 година? Било би страшно да се то деси, али шта ако се деси? Да ли је у реду да један наставник у Србији плати главом због овога? Неки људи су преплашени, то се осећа. И сад имате једну наставницу која улази у одељење преплашена, с маском и визиром, која не сме да приђе ђацима, каква је то настава? А ако игде данас има емпатије и бриге, то је у болницама и у школи”, наглашава Радојичић Лукић.

Не морају да страхују само због себе, већина њих има велике породице, које и по три генерације окупљају у једној кући. Мишљеновић указује и на то да неки имају болесне родитеље, или децу с посебним потребама којој је здравље већ нарушено.

“Ево, да не идем даље од моје сестре, њен муж такође ради у просвети, ако донесе вирус, не знам шта ће радити с тим дететом”, додаје Мишљеновић. “Деца су имала прилику да са родитељима одлуче да ли желе да се врате у школе или да наставу прате од куће. Ми нисмо имали опције, ми морамо и да идемо у школу и да радимо онлајн са децом која су то изабрала”.

У јавности се, наводе наше саговорнице, губи оријентација да су школе велике, имају по 1.000 ђака, и да није исто проћи школским ходником пуним ђака и улицом где се деца играју на отвореном. Притом, нема довољно средстава, ни другог особља да би се испоштовале све потребне мере заштите.

“Нема довољно теткица да би могле да постигну све, од нас се тражи да носимо маске, да се држи дистанца, деца већином не знају ни како се ставља маска, сад им треба објаснити и пазити да не дирају рукама маске, да их не скидају. Имамо и децу с бронхитисом, с астмом, бојимо се других обољења и инфекција изазваних неправилним ношењем маске… Министарству је било важно само да настава крене да се одвија, а то је тек један сегмент живота у школи. Највише ме љути што министар није дозволио да наставници који су хронични болесници раде од куће, а ми да се прегрупишемо и помогнемо колегама које су угрожене. Иначе смо навикли на сталне турбуленције, да се сналазимо у наметнутим ситуацијама на које не можемо да утичемо, снашли бисмо се и сад, а они се не би излагали додатном ризику”, објашњава нам Марија Стошић.

Нажалост, просветним радницима није ту остављен избор, а мада их Шарчевић уверава да наставници неће радити преко норме, очекују да ће већ почетком септембра настати хаос, да ће се тад показати сви проблеми о којима Министарство није размишљало, и да ће морати да се пређе на онлајн наставу. А онда – нове мере, нова реорганизација…

Извор: Нова

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>