Само привид

foto-predrag-trokicic-14-1

У петак 21. августа у школе је стигла коначна одлука како ће се радити од 1. септембра. Десило се исто што и оног фамозног уторка 11. августа, када је Шарчевић изашао са такозваним дефинитивним решењем за нову школску годину. Дакле ништа. Када се читава гунгула око школе под претњом заразе погледа дан после добијања коначне одлуке, ево шта имамо. Тобоже се бирало између наставе на даљину и комбиноване наставе. Требало је да просветни радници и родитељи/старатељи ђака кажу шта им је драже. Некако се догодило да се заправо бирало између одласка у школу и остајања код куће. Испоставило се да је апсолутна већина родитеља, преко деведесет одсто њих, била за редовни одлазак у школу, али то од самог почетка, како се види из свих докумената, није ни била опција. Тако је најбоље решење одбачено а да се о њему није ни разговарало, нити је остављена могућност да се о томе разговара.

Читалац би сад могао да каже да иако најбоље, то решење је и најризичније по здравље ђака и просветних радника. И наравно, био би у праву. Ако се водимо разлозима заштите здравља, онда је у ствари једина прихватљива опција школа на даљину. Како то изгледа у пракси, видели смо коначно пролетос – изгледа јако лоше. Али, то што је лоше не би смело да има било какав утицај на одлуку, јер смо као приоритет поставили искључиво чување здравља. Јесмо ли? Када погледамо коначну одлуку, јасно је да ни здравље није било идеја водиља министарства. Па чиме се водило министарство? Тешко је рећи, али утисак је да у главама креатора нове школске године зјапи велика празнина. Ништа они нису имали пред очима када су доносили одлуку, изузев властитог себичног интереса да се ослободе сваке одговорности за хаос који ћемо гледати.

Поновимо, из педагошког угла најбоље би било да сва деца редовно иду у школу. Редовни боравак у школи посебно је важан за ученике првог и петог разреда основне школе и првог разреда средње школе. За петаке и новопечене средњошколце, од свега могућег, предвиђено је само упознавање 31. августа. То је идиотска компензација за оно што ће им бити одузето комбинованим моделом наставе. Али, има и други угао, здравствени. Из тог угла, деца немају шта да траже у школи. Њихово похађање школе опасно је буквално по све. Школе се изузетно лако могу претворити у јаке генераторе заразе великог броја (одраслих) људи. Ако се здравље постави као приоритет, онда педагошки разлози постају небитни, а једини прихватљиви модел може бити настава он лине. Педагошки угао овде никад није имао приоритет, а здравствени само разоткрива слабости система и текућег режима, па се одустало од оба једино одбрањива решења.

Добили смо тако њихову комбинацију – по мало од свега: мало у школу, мало код куће. Из педагошког угла, ово је очајно решење. Не само зато што настава он лине не добацује ни близу педагошких учинака непосредне наставе, него пре свега зато што сталне промене нарушавају ђачку рутину, на којој почива свака добра школа. Из педагошког угла, биће то једна растрзана и хаотична школска година. Из здравственог угла, нема никаквог учинка ако децу држите пар дана код куће и пар дана у школи, наизменично. Оно што сте сачували док су деца била код куће, тренутно ћете изгубити када оду у школу. Логика наизменичне наставе равна је логици забране кретања викендом да би се житељи Србије заштитили од заразе. То је уврнута и силеџијска логика, која не даје никакве здравствене резултате. Србија је из другог круга заразе мирно изашла и без полицијског часа.

Читалац би сад могао да каже да се комбинованим моделом ипак добија мањи број ђака у школи, што смањује могућност заразе. То је сумњив аргумент. Прво, он решава само „густину“ ђака у учионицама, али децу у ходницима и у школском дворишту, те у провербијалним школским клозетима, оставља у ситуацијама које су равне ситуацијама из редовног школовања. Дакле, мањим бројем ђака у учионици не решава се ништа у вези са спречавањем ширења заразе, јер другде у школи све остаје исто. При том, како смо о томе већ писали, смањење броја ђака у школи и одржавање редовне наставе није изводљиво. Резон је следећи: понедељком, средом и петком у школу иду 5. и 6. разред, односно 1. и 2. гимназије. Уторком и четвртком, 7. и 8, односно 3. и 4. Тако се смањује број ђака у школи и добија могућност да се одељења поделе на пола. Претпостављам да се замишља, то није описано у решењима, иако се каже да су разрађена у „ситна цревца“, да једна половина одељења има рецимо математику, а друга матерњи језик, па онда обрнуто, на следећем часу. Тако наставници који би држали часове један за другим, држе заправо истовремено два часа истом одељењу.

На том микро нивоу, проблем поделе одељења и држања наставе је дакле решив. Али, на макро нивоу школе, решење није могуће и невероватно је да у министарству то не виде. Помозимо им да схвате: поделом одељења, школа се заправо удвостручује. Ако је у школи било све заједно, на пример, двадесет одељења, поделом ћемо их добити 40. При том, захтева се да се простор и даље користи само за двадесет одељења. Физички се проблем решава тако што друга половина школе остаје код куће. Дакле, простор школе се шири изван школе и тако се физички решава њено удвостручавање. Али, ако просторно решење и постоји, нема га за време. Тих нових двадесет одељења тражиће пуни ангажман наставника, као да је све по старом. Ко ће временски покривати других двадесет одељења? Да би ово радило, морао би се удвостручити и број наставника. Посебан проблем су наставници који раде у више школа, или наставници који раде и у основним и у средњим школама.

Министарство време покушава да реши снимљеним часовима. У данима када школу похађају код куће, деца ће гледати часове неких других наставника из других школа, док су њихови прави наставници ангажовани у раду са одељењима у школи. Ова врста синхронизовања наставе на националном нивоу напросто није могућа. На страну то што је и педагошки неодбрањива. Напросто, не прелазе сви наставници и сва деца градиво истим темпом и на исти начин. Да се држи само настава по кућама, можда би се то некако и могло прогутати. Али, овако се од живих наставника тражи да се апсолутно прилагоде темпу и програму који је неко негде замислио без икакве стварне везе са реалним контекстом у коме се настава одвија. То напросто неће функционисати. Верујем да све то знају и у министарству. Верујем и да их није брига за то. Њима је стало само до привида. До привида да школа ради и до привида да се чува здравље. А у стварности нећемо имати ни једно ни друго.

Извор: pescanik.net

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>