Могући сценарио:
8:00, испред школе нас 400, можда ћемо блокирати саобраћај код Општине. На улазу у школу стоји…неко да измери температуру можда оним „пиштољем“ којем ћемо на сваких 100 мерења морати батерије да мењамо иначе покаже 32° или ће деца понети топломере, па ту, на улици, колективно мерити, неко им прска руке (само не знам чиме), улазимо у школу и сви бришемо ноге о онај мали отирач и ето нас на трећем часу…дотле ће стићи и деца-путници за које није обезбеђен ђачки превоз. А онда у учионици, наставник почиње причу и посматра будним оком:

-да ли је неко кинуо, али сетиш се амброзије
-да ли је, у међувремену, добио температуру,
-да ли се превише приближио теби или другарима,
-да ли држи адекватно маску на лицу,
-да ли је неко некоме додирнуо маску или је бацио на под,
-да ли се неко испод маске гуши,
-да ли…

А 30 минута кратко траје кад држиш час. И не стигнеш, ни у потпуно нормалним условима, да кажеш све што си хтео…
Једва чекам уторак!

Олгица Ракић
наставник у ЕГШ „Никола Тесла“
Зрењанин