Мржња у школи

mrznja-u-skoli

 

Ученике треба учити да разликују љутњу, која је у реду, од презира и јаке, осветничке и деструктивне жеље да се учини зло, а најнасилнија су емотивно неписмена деца.
Недавно су медији објавили да се у једној школи догодио незапамћен напад на наставника. Једна средњошколка, иначе одличан ученик, с леђа је ножем напала наставницу математике и посекла је по лицу. Када се овако нешто деси, људи се питају: Зашто? Шта је разлог?

Најједноставнији одговор је: мржња.

Мржња се разликује и од презира и од љутње и беса као веома снажне љутње. Љутња је емотивни захтев за промену понашања. Онај ко се љути на некога то чини зато што сматра да се други понаша на неки начин који је неоправдан и штетан. Зато је свака љутња заправо порука: промени понашање. Како је љутња усмерена на нечији поступак, она ништа не говори о томе какав је однос особе која се љути према особи на коју се љути. Зато је могуће љутити се на особу коју волимо и поштујемо.

Непријатељска осећања

За разлику од љутње презир је непријатељско осећање. Људи презиру оне за које мисле да су недостојна, недовољно вредна људска бића. Главни начини изражавања презира су игнорисање, искључивање из групе, вређање, понижавање, исмевање другога. Особа која презире заправо дехуманизује другога – умањује његову човечност – сматрајући га безвредном или недовољно вредном особом.

Док они који презиру сматрају да је други лош, они који мрзе сматрају да је други зао. Из тога следи да је сасвим оправдано да злу особу униште, било у социјалном, емотивном или физичком смислу. Највећи број убистава је управо мотивисан мржњом. Једно истраживање у неком нашем затвору показало је да се велики број осуђених убица не каје, већ сматра да је убијени „добио оно што је заслужио”. У том смислу мржња искључује осећање кривице и кајања.

Оно што је типично за осећање мржње јесте да они који мрзе често то раде зато што верују да је особа коју мрзе прва почела њих да мрзи. Другим речима, људи су често уверени да је мржња „одбрамбена” и да је њихов деструктивни чин према особи која је предмет мржње само „освета” за оно што је она претходно урадила.

Према томе, описана девојка вероватно је мислила да је наставница мрзи, да има „пик” на њу, и после серије различитих догађаја које је ученица тумачила као „доказе” наставичине мржње, она је одлучила да се „освети”. У многим оваквим ситуацијама реч је о умишљеном, субјективном закључивању које нема стварних разлога у туђим поступцима. Није случајно да је наставници исечено лице, она регија тела која је многим женама једна од најважнијих.

Школе би морале да буду сигурна места, ослобођена сваког насиља. На основу извештаја из медија, школе добро штите децу од наставника, децу од друге деце, али недовољно наставнике од деце. У случају инцидента, довољно је дете исписати из школе и цела ствар пада у воду. При томе разне „инструкторке” погрешно уче наставнике да су и они насилници ако се физички бране од физичког напада.

Зашто се у америчким школама повремено појављују масакри? И ту је одговор: мржња. Све те њихове приче су сличне: шиканирано дете, искључено из групе, често исмевано или подсмевано, када накупи довољно мржње према другима, узме оружје и крене у слепи осветнички поход. Да се то не би дешавало код нас, потребно је спречити развијање осећања мржње како између деце, тако и према учитељима и наставницима.

Једно словеначко истраживање показало је да су управо емотивно неписмена деца она која су највише насилна. Децу треба учити да разликују љутњу, која је у реду, од презира и мржње, која су непријатељска осећања и зато нису у реду. А сва ова осећања настају због неког конфликта, тако да је нужна едукација о конфликтима и начинима њиховог превазилажења. Што деца имају боље социјалне и преговарачке вештине, то је примена силе или шиканирања мање присутна.

Вршњачки медијатори

Један од начина је да се у сваком разреду обуче „вршњачки медијатори” који би посредовали у случају спора између ученика. Њихова функција није толико у томе да допринесу разрешењу спора, већ у томе да ученици који су у спору седну и поразговарају ко је шта како доживео и зашто је поступио како је поступио. Овај начин им помаже да боље разумеју другог ученика, његов доживљај и мотиве, чиме их спречава да му залепе етикету да је „зао”. Тиме се спречава развој мржње и њеног деструктивног потенцијала, а одржавају пријатељски односи између ученика који су у конфликту.

Напад ножем на наставника је позив за буђење људи у просвети, јер је мржња ушла у школе.

Извор: Политила

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

code

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*