Непристојна понуда

pescanik-45

Није Шарчевићу лако, заиста. Организовати школе под Короном ђаволски је посао. Шта год да одлучиш и урадиш, кајаћеш се. Организовати школе у економски прегаженој земљи попут Србије (дакле, и под Короном и под Вучићем), још је горе. Па ипак, као министар просвете, за разлику од свих других својих колега у влади, Шарчевић је у ванредним околностима заразе повукао чак и један или два добра потеза. Рецимо, иако је школску годину по свему требало поништити и вратити на почетак када се за то стекну услови, он се одлучио за привид да се нешто ради и на основу тог привида извукао децу да не изгубе једну годину. Од марта па до јуна, ништа што се радило у образовању није ни издалека личило на школу, али и тако мањкав привид Шарчевићу је био довољан да затвори књигу за школску 2019/2020. Добро је што је тако урадио.Лоше је тада било нешто друго: иако је свима било јасно да је озбиљан просветни рад био немогућ, Шарчевић је притискао наставнике и ђаке да испуне задати програм до изнемоглости, као да је веровао да ће безразложно малтретирање достојно заменити истинско образовање. Да ли је то радио својом вољом или је морао да удовољи хировима свог правог шефа, небитно је. Измрцварени ђаци и наставници некако су се добауљали до завршних испита – иначе потпуно сувишних у датим (не)приликама – и звоно је могло да зазвони за крај школске године. У том тренутку, као да су се сви просветни радници са Шарчевићем на челу, понадали да је са школском годином отишла и зараза. Није, наравно. И сад већ пар недеља слушамо Шарчевићеве бесмислице о томе како ће школа изгледати од септембра.

Пошто му је једном прошло за руком да уместо школе протури привид школовања, Шарчевић као да се охрабрио да на исти начин настави од септембра надаље. Или се само опустио, па наклапа безвезе, јер зна да ће у његову провербијалну фотељи ускоро засести неко други. Све што је јуче министар у одласку рекао о моделима наставе, ноторна је глупост. То што он говори, напросто није могуће реализовати. Рад у четири смене, од јутра до мрака, са двадесетак минута паузе између смена, није остварив, а невероватно је и да га је неко уопште замислио, па онда још и предложио. Пођимо од паузе од 20 минута између смена: за то време, каже министар, школу треба дезинфиковати од претходних ђака да би у учионице безбедно ушли ученици из следеће смене.

Колико особа мора дезинфиковати школу, ако посао морају да заврше за 20 минута? То би могло бити једно од питања за министра на неком евентуалном – њему у начелу иначе бескрајно драгом – тестирању. Задатак на том тесту за Шарчевића даље би се гранао у више праваца. Рецимо, колико би требало да траје радни дан тих особа, ако је прво чишћење у 11 ујутру, а последње после 8 увече, пошто треба претпоставити да у школама у којима те особе иначе раде у две смене, све морају бити у школи у исто време да би се она дезинфиковала за 20 минута. При том, можда прва дезинфекција и јесте у 11, али прво чишћење свакако није, јер се школа мора чистити, барем ходници после одмора, и док је прва смена ђака у њој. Тако радни дан почиње пре 8 ујутру, а завршава се после 8 увече.

На тесту за Шарчевића, следеће питање било би: како наставници који раде у више школа могу стићи на своје часове, ако разреди којима они предају сви иду у исто време у различитим школама? Колико је потребно планирања да се ти распореди часова ускладе и да ли је то уопште могуће ако су смене сведене по разредима на трајање од три сата. Овде није реч о планирању часова само у једној школи, морају се ускладити часови у свим школама, јер се школе између којих треба да се крећу наставници не преклапају. Ко ће то да организује у наредних пар недеља? Наравно, и овај задатак има своја потпитања. Рецимо, како ће наставници са децом школског узраста ускладити своја радна времена са временима (радним и слободним) своје деце? Са свим овим чиниоцима, једначина напросто постаје нерешива.

У претходном тексту говорили смо о проблемима наставе на мрежи, па то овде нећемо поновити. Све у свему, Шарчевић је понудио модел који није могуће реализовати, под условом да се од наставника захтева да у потпуности реализују постојеће програме. Пошто је оцењивање ђака и контрола наставника и даље у средишту Шарчевићеве надзорничке пажње, очито је да се од утврђених планова и курикулума не одустаје. Дакле, пиши одмах пропало за наредну школску годину. Све што је Шарчевић предложио могуће је извести ако и само ако се редукују програми и школама се дозволи да их тако редуковане реализују са особљем које им је на располагању. Ако се читалац пита да ли ја то сад кажем да би наставници требало да предају више предмета: да, баш то говорим. Само тако би Шарчевићеви модели били реални.

Наравно, то се неће догодити. И пошто се неће догодити, имаћемо нови хаос у школама што ће ојачати већ постојеће фрустрације међу наставницима и ученицима. Немогуће је да Шарчевић то не зна. Па ипак мирно излази у јавност и предлаже немогуће. При том, чак се ни не стиди што свој предлог износи без икаквог ослонца на барем неке чињенице. Радознали читалац на сајту енглеске заштитнице деце (реч је о цхилдрен’с цоммиссионер, независној позицији која је аналогна рецимо нашем заштитнику грађана) може пронаћи резултате истраживања о реализацији наставе на мрежи у Енглеској у првој недељи априла, мало пошто су тамошње школе затворене због заразе. Реч је о на брзину осмишљеном и спроведеном истраживању, јер какво би оно и могло бити у једној крајње непредвидивој ситуацији.

Али, такво какво је, оно је ипак дало неку слику. Та слика показује да је школовање преко интернета један крајње сумњив образовни посао барем у једном смислу: такво школовање не добацује до све деце подједнако, поред осталог и зато што је у великој мери зависно од социјалног миљеа из кога деца долазе. Социјалне разлике остављају трага и у школи, наравно. Али, оне се до краја испољавају и врше знатно већи утицај када децу треба школовати по кућама. С обзиром на те податке, енглески је предлог да се по сваку цену морају створити услови да се сва деца врате у школу. Овде треба подићи две ограде. Овај предлог у складу је са политиком тамошње владе да се економски интереси надреде здравственим и утолико га треба читати са резервом. Али, тамошња влада има барем неку политику. Каква је политика наше владе?

Друга ограда тиче се улоге здравствених служби. Ако децу треба вратити у школе, онда треба знатно појачати и проширити прегледе како би се што је више могуће смањиле шансе да заражено дете стигне у школу. Другим речима, министарство просвете у овој ситуацији не може радити мимо министарства здравља. Да ли је ико чуо од Шарчевића да је разменио информације са Лончаром и да су њих двојица заједно закључили како треба поставити школе у септембру. Није, наравно. Али, нажалост, то је добра вест. На шта би тај план личио када би се поред Шарчевића у његово прављење укључио још и Лончар са својом историјом односа према зарази?

Иначе, енглески је пример поучан у још једном смислу, а и тај се тиче међуресорне сарадње. Енглеске школе остале су отворене за децу такозваних радника од суштинске важности за друштво (кеy wоркерс): просветних радника, здравствених радника, полицајаца… Дакле, с јасном свешћу да је рад тих људи драгоцен за заједницу нарочито у ванредним приликама епидемије, школе су остале отворене за њихову децу, е како би они своје послове могли обављати растерећени од бриге где су им деца. Код нас се то није догодило. А да би се догодило, Шарчевић је требало да седне са министром рада и договори се: које су то професије у нашој земљи од суштинске важности за друштво; колико је запослених на тим пословима; колико је деце школског узраста чији родитељи раде те послове. Ево, нека читалац замисли одговоре Ђорђевића на ова питања. Дакле, нажалост, опет смо добро прошли што Ђорђевића нико ништа није питао, барем не у вези са децом и школама.

Да закључимо: то што Шарчевић сада предлаже, под 1) није засновано на релевантним подацима, јер тих података нема; под 2) не постоје ресурси да се то реализује; под 3) нема сарадње са другим ресорима владе, без које опет тај предлог постаје немогућ; под 4) нема кровне политике са којом би била усклађена Шарчевићева решења.

Пошто смо то закључили, нека читалац прочита још једном Шарчевићеву великодушну понуду „да ће школе, родитељи и ђаци моћи да се определе који им модел наставе одговара – да ли ће радити од куће или у школи“, уз обавезно „али“, то јест „да ће сви ђаци морати да одговарају у школи“. Нећемо више о оцењивању и Шарчевићевом тврдоглавом инсистирању на тестирању: до сад је требало да буде јасно колико је то бесмислено и иначе, а поготово (како се показало у јуну) у околностима кризе. Фокусирајмо се на признавање својеврсне аутономије школама, ученицима и родитељима – нека се договоре, каже Шарчевић. Пошто смо видели контекст, сад можемо рећи да је ова понуда бескрајно јадна. Шарчевић напросто нема решење, а одговорност хоће да избегне тако што одлуке препушта школама, ђацима и родитељима. Са Шарчевићем на челу и са режимом чији је он један шраф, школе, ђаци и наставници немају шансу да направе било какав добар договор.

Али, и да са тим завршимо, они понуду аутономије треба да оберучке прихвате, под једним условом. Треба да кажу: пристајемо да преузмемо одговорност за вођење школа у текућој кризи, али, за узврат, тражимо гаранције да ћемо исту аутономију и право на одлучивање имати и пошто криза прође: када се одлучује о директорима школа, о садржајима курикулума, реализацији програма и осмишљавању и обликовању тестова и завршних испита. Само тако имало би смисла да прихвате врући кромпир који им Шарчевић подмукло баца у крило.

Извор:Пешчаник.нет

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

code

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*