Приоритети

foto-predrag-trokicic-02-34

Просветни радници, ако је судити према гласинама из владе, нису међу приоритетним групама за вакцинацију против вируса короне. На врху листе приоритета су лекари, полицајци и војници. Синдикати наставника траже да њихови чланови, пак, имају статус барем као полицајци и војници. Лекарима признају да су у околностима заразе важнији и угроженији. Све и ако је реч о зарази и вакцини против ње, дакле све и ако говоримо о голом животу, запослени у образовању би по сваку цену морали да избегавају да себе доводе у везу или се пореде са полицијом и војском.

Но, ова незванична ранг листа најважнијих (на енглеском реч би била – кључних) занимања није незанимљива, све и ако за тренутак школе оставимо по страни. Из ког су то угла лекари, полицајци и војници данас најважнији за Србију, док наставници то нису? У Британији, на пример, прво ће се вакцинисати најстарији житељи, а међу њима прво особе у домовима за старе. Ту није реч само о спасавању живота, реч је и о својеврсној поруци – британској влади, гласи порука, стало је до живота најугроженијих. На само чело реда за вакцину стали су, према плану, старији од 80 година. Порука је – нема мање и више вредних живота.

Код нас Вучић: „Покушаћемо до краја јануара да обезбедимо довољно вакцина за комплетан здравствени сектор, највећи део војске и полиције, за оне најизложеније чиме би заштитили здравствени систем, одмах иза њих бисмо ишли на оне који имају најтеже болести и старије од 65 година“.

Док су другде на првом месту животи обичних житеља земље – што је, да нагласимо још једном: својеврсна порука – за овдашњи режим он је самоме себи на првом месту. Није ствар у томе да су школе рангиране ниже од полиције и војске. Војска и полиција иду пре особа чији су животи најугроженији – то је проблем. Тако смо овде добили поруку да има више и мање вредних живота, а сама вредност им се одређује према близини, односно удаљености од средишта власти. Другде се приоритети одређују према некој визији заједничког добра, код нас Вучић одређује приоритете за своје себично добро. Другде држава штити своје житеље, овде држава саможиво штити саму себе и још се хвали својом бруталношћу – нема никог јачег од мене.

С обзиром на све то, у други план пада чињеница да је школска година отишла дођавола. Као и много тога другог, уосталом. Рекло би се, ништа боље нисмо ни могли да очекујемо. Али, ипак, није незанимљиво бацити поглед на стање у школама. Ево како то сад изгледа: у неким школама часови на даљину трају 30 минута, а у другим 45 минута. У многим местима у Србији школе су због ванредне ситуације биле затворене и пре него што је министарство донело одлуку да се све школе изместе „на даљину“. Углавном се свуда инсистира на томе да се држи пун број предвиђених часова, по сменама, као да се и даље реално иде у школу. Тако имамо децу у поподневној смени до 19.00 за рачунаром.

Пре подне, та иста деца такође су за рачунаром: раде домаће или тестове и онда их уплоадују на расположиве платформе. Пошто је препорука да и родитељи раде од куће, ако је то могуће, и пошто знамо да наставници сигурно раде од куће, задатак из математике (за министра просвете, а заправо и за све остале чланове владе) гласи: колико је рачунара, бајтова интернета и квадрата потребно четворочланој породици да испуни обавезе које јој у кризним околностима заразе намећу непромишљене и неосвешћене образовне и економске ванредне мере владе?

Поред тога што часови не трају исто у свим школама, па дакле немају сви наставници исто време да реализују један исти курикулум, према упутству министарства просвете неће ни сва деца бити оцењена на полугодишту. Сасвим једноставно (и ненормално), деца која до сад нису добила довољно оцена и нема начина да се оцене „на даљину“, могу остати, за разлику од све остале деце, неоцењена. Уз то у упутству стоји и једна ограда – тој деци се у другом полугодишту мора посветити посебна пажња. Како – то се у упутству не каже. Но, наставници су знали шта следи, па су бесомучно оцењивали ученике, када би се затекли у школи. Прва три месеца школске 2020/21. изгледала су као дугачка просветна ноћна мора. У школу се деца ишла само да би била оцењена, е како би могла да имају закључну оцену на полугодишту, е како би се сачувао привид школе тамо где од образовања није остао камен на камену.

Поред тога што часови не трају исто у свим школама, и што нека деца имају, а нека немају оцене, неће се ни у свим школама радити исто. У сада већ ноторном упутству, школама се саветује да наставници сами одлуче шта треба да избаце из курикулума, а шта је важно да се на часовима ипак ради. Уз овај савет/одобрење не иде међутим и информација шта ће остати као обавезно градиво за завршне тестове, а без тога нема смисла правити селекцију унутар курикулума. Могло се одлучити и да завршних тестова нема, али ни овај министар, као претходни, не добацује тако далеко. Као што се у марту 2020. није мислио на септембар, тако се ни у децембру не мисли на јун 2021. Ружић верује да ће се снаћи, као што се снашао Шарчевић. А Шарчевић се снашао преко леђа наставника, ученика и родитеља/старатеља.

Ружић је својим упутством практично признао аутономију школа. Али, то признање је изнуђено и орочено. Чим опасност прође, све ће се муњевито вратити на старо. Било би, међутим, добро да просветни радници не забораве шта су и како су радили у 2020. Ево шта би требало да памте: трајање часа и школске године не мора бити фиксирано; курикулуми су практично небитни; уџбеници су чисти вишак; оцењивање такође; министарство је бескорисно. А најважније – школа може да ради без свега тога, али не може постојати без наставника и ђака, где год да се они састају.

Јер то је оно што сада имамо – неједнаки часови, расуло у оцењивању, разбијени курикулуми. То све иде на душу министра и његових колега из министарства. С друге стране, пак – веће финансијско, временско и радно оптерећење за наставнике, ђаке и родитеље. Дакле, уместо да их растерети под притиском заразе, министарство им је само додатно отежало већ ионако тешко подношљив рад и живот у ванредним околностима короне. Овај општи извод важи и за здравствени систем. Што је притисак болести већи, министарство здравља додатно отежава рад лекарима својим закаснелим и промашеним мерама. Нема разлога да се питамо зашто је тако, јер одговор знамо. Од одговора смо овде и кренули – режим са Вучићем на челу не мари за животе житеља Србије, његов главни приоритет је да себично и брутално штити искључиво себе.

Пешчаник.нет

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

code

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*