Jedan od osnovnih predloga za izmenu je smanjenje broja učenika u odeljenju s 30 na 25, a u odeljenju s decom sa smetnjama u razvoju s deset na šest. Očekuje se i da zakon uvaži činjenicu da je minulih godina povećan broj nastavnika engleskog jezika te da bi oni s tim zvanjem trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju nad onima koji imaju samo sertifikat, koji je do sada, u nedostatku kvalifikovanog kadra, bio dovoljan za predavanje tog jezika u nižim razredima osnovne škole.

Ipak, najviše predloga odnosi se na deo koji reguliše primenu inkluzivnog pristupa u našem školstvu. U prvom redu traži se jasno definisanje uloge defektologa pri određivanju najpovoljnijeg modela obrazovanja za osobe s invaliditetom, ali i da, umesto priučenih nastavnika, stručnjaci tog profila pripremaju, sprovode i vrednuju individualne obrazovne planove za ovakvu decu u redovnim školama. Osim toga, redovne škole koje imaju đake s teškoćama u razvoju trebalo bi da imaju i defektologe koji će pomagati nastavnicima, ali bi trebalo omogućiti da, zbog nedovoljno specijalnih škola, i u redovnim mogu da se otvaraju odeljenja za učenike s teškoćama u razvoju. Redovnim školama koje imaju defektologe trebalo bi omogućiti da pružaju dodatnu podršku onima koje ih nemaju, ali i porodicama i vrtićima koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, što sada mogu samo specijalne škole. Bilo bi dobro i da se u svim vrstama škola za takvu decu omogući predmetna ili razredno-predmetna nastava, već prema potrebama deteta. Inkluzivnom pristupu u našem obrazovnom sistemu trebalo bi otkloniti i sadašnji nedostatak nastavnih planova i programa za učenike sa smetanjama u razvoju, a postoji i predlog da se ostavi i zakonska mogućnost za skraćenje trajanja časa, ukoliko je to potrebno. Uz navođenje niza razloga, struka traži i preispitivanje zakonskog rešenja po kojem se u inkluzivnom pristupu sva deca s teškoćama u razvoju tretiraju jednako, tvrdeći da za decu ometenu u mentalnom razvoju inkluzija nije dobro rešenje.

Sindikati prosvetnih radnika ponovo insistiraju na uvođenju platnih razreda da bi radno iskustvo direktno uticalo na platu zaposlenih u prosveti, ali i penzionisanju po sili zakona s 40 godina staža i 65 godina života, te ukidanju obaveze organizovanja minimuma procesa rada u vreme štrajka.

D. Devečerski

Izvor Dnevnik