Profesor dr Vedran Mornar, predsednik Nacionalnog veća za visoko obrazovanje i bivši dekan Fakulteta elektrotehnike i računarstva Sveučilišta u Zagrebu, podigao je ovih dana prašinu u javnosti, izjavama da u visokom obrazovanju Hrvatske vlada haos i posle osam godina od uvođenja „bolonje” – studenti danas duže studiraju, nastavnici su zatrpani birokratijom zbog ECTS bodova, a mobilnost nije značajno povećana.

Slični stavovi mogu se čuti i u Srbiji, ali obično u vreme studentskih protesta i blokada fakulteta zbog visokih školarina. Parole „Znanje nije roba”, „Prodajem bubreg za diplomu” „Hoćemo bolonju, a ne reket” nosili su studenti i u Srbiji i Hrvatskoj i u Italiji, ali je činjenica i da su u tom protestu imali podršku malog broja profesora.

Profesor dr Vera Dondur, predstavnik Srbije u grupi za praćenje bolonjskog procesa („Bolona follow up group”), koju čine predstavnici svih 48 zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije, kaže za naš list da se i druge zemlje suočavaju sa određenim teškoćama, ali da svi misle da je to dobra ideja i da je potrebno nastaviti u tom pravcu.

– Ne može odmah sve da se uradi. To evropski proces, on se neprekidno usavršava. Mi smo započeli zakonske promene, dosta toga je već urađeno, a podaci za najveće univerzitete – u Beogradu i Novom Sadu pokazuju da je popravljen prosek studiranja – objašnjava dr Dondur.

Ona kaže da se često susreće sa kolegama iz drugih zemalja, naročito iz Hrvatske i da do sada nije bilo ni pomena o „propasti” ovog procesa.

– To su verovatno neka pojedinačna mišljenja, jer Hrvatska pazi na sve što može da smeta ulasku u Evropsku uniju… Kada je reč o Srbiji, iako smo potpisali deklaraciju 2003. godine, kod nas je masovno prilagođavanje studija bolonjskom procesu počelo relativno kasno, 2007. godine, tako da za nekoliko godina i nije moguće imati neku dramatičnu promenu – ističe profesorka Dondur, koja je i predsednica Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj.

Po njenim rečima, za ovo relativno kratko vreme, izmenjena je nastava na svim fakultetima, svuda je uvedeno kontinuirano ocenjivanje, poboljšana je efikasnost studiranja i povećana prosečna ocena, povećan broj onih koji diplomiraju, a imamo veoma visok procenat mladih koji upisuju fakultete (oko 56.000, a u generaciji je 80.000 đaka).

Na naš komentar da je činjenica i da su na fakultetima spušteni kriterijumi, ona odgovara da za to nije kriva „bolonja” već profesori:

– Nijedna deklaracija ne može da promeni studente i profesore, moraju svi da se menjaju. Mi nismo imali novčanu potporu za unapređenje nastavnog procesa, treba da se uradi nacionalni okvir kvalifikacija za čitavo obrazovanje ne samo visoko, ništa nismo uradili da otvorimo mobilnost među univerzitetima…

Rektor Univerziteta u Novom Sadu profesor dr Miroslav Vesković kaže da ne voli da daje subjektivne procene, ali da smatra „da je trenutak da se sedne i ozbiljno analizira šta je do sada urađeno a šta ne i da vidimo gde hoćemo da budemo, a time se, nažalost, u ovoj zemlji niko ne bavi”.

– Funkcionišemo bez adekvatne podrške države, na mišiće, zahvaljujući entuzijazmu ljudi iz visokog obrazovanja kojima je stalo do obrazovanja – ukazuje dr Vesković.

Po njegovim rečima, Srbija je pokušala da nađe sistem primeren prethodnom kvalitetu visokog obrazovanja, a u međuvremenu nas je zahvatila svetska kriza.

– Bolonjski proces u Evropi se kretao oko mobilnosti i zaposlenosti, dva procesa u koja se nismo uključili do kraja zbog raznih okolnosti. Naša specifičnost je i to što se smanjuje broj dece, a povećava broj studijskih programa, pa i iz tog razloga ne može adekvatno da se proceni uspešnost ovog procesa u Srbiji – kaže rektor Univerziteta u Novom Sadu, koji se inače u javnosti poslednjih godina najviše ističe kao primer za uspešno sprovođenje „bolonje”, a za to dobija i pohvale iz Evrope.

Mr Mihajlo Babin sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), koji je i jedan od autora „Strategije razvoja obrazovanja Republike Srbije do 2020. godine”, kaže da nije pravo pitanje da li je „bolonja” uspela ili ne, već da li su univerziteti iskoristili ono što je „bolonja” dala.

– Ne volim sudove koji su crno-beli. Činjenica je da je „bolonja” od početka dočekana na nož, prvo na univerzitetima, a onda i u javnosti, a zaboravlja se da smo mi dobrovoljno pristupili ovom procesu, kao i da možete imati najbolji mogući zakon koji se ne primenjuje na pravi način. Osim toga, ja kao istraživač imam problem nedostatka obrazovne statistike, jer nemamo validne podatke o tome kako je izgledao sistem pre „bolonje”, a efekti prvi bolonjske generacije tek treba da se vide – kaže Babin i dodaje da je „bolonja” i mobilnost studenta i priznavanje diploma, koje kod nas nije sprovedeno na odgovarajući način.