Док млађи и старији ИТ стручњаци лако проналазе посао и готово их нема на бироу, радници у позним годинама не могу да се запосле јер их послодавци дискриминишу.

Возачи, пекари, месари, радници на грађевини и други профили углавном трећег степена образовања тренутно су најтраженији на бироу у Јужнобачком округу – међутим, послодавцима је потребно више ових радника него што се нуди, а старији од 50 година најчешће неће бити избор, упркос дугогодишњем стажу, речено је на трибини Радија 021 и Фондације 021 на тему професионалне оријентације.

У време када млади бирају ИТ сектор због добре зараде и одустају од професија које их заиста занимају, и старији увиђају да не могу да опстану у својим старим занимањима и све честе се преквалификују за програмере. Овај тренд није карактеристичан само за Србију, објаснио је на трибини Недељко Дамњановић, програмер и предавач у Академији Вивифy у Новом Саду и додао да, за разлику од других делова света, програмери који напуштају Србију то не чине из економских разлога.

„ИТ сектор је свакако исплатив и људи у овај посао вуче сигурност – када завршите факултет или се преквалификујете, шансе су да ћете врло брзо наћи посао. Мало или нимало је ИТ техничара који чекају на посао. Ситуација је занимљива у Србији, из које програмери заправо одлазе јер желе да мењају и побегну од система и државе, а не због боље економске ситуације. У иностранству, за разлику од Србије, не постоји огроман бисбаланс у зарадама између, на пример, лекара и програмера, јер у оба случаја говоримо о висококвалификованим занимањима које се константно развијају. Финансијски аспект овог занимања само је плус, а прави разлог одласка је промена окружења“, појаснио је Дамњановић присутнима на трибини.

Како је навела референткиња за запошљавање у Националној служби за запошљавање, психолошкиња Ђурђина Мачак, деца се све више опредељују за програмирање и бацају у други план струке које би их заиста занимале, зато што од њих не очекују профит – главног мотиватора већини грађана. Истовремено, највећи удео у постотку незапослених на бироу у Јужнобачком округу чине старији од 50 година – 28 одсто, док млађи од 30 година учествују са 22,5 одсто. Постоји велика тражња за, на пример, заваривачима, браварима и куварима, али таквих профила на евиденцији на бироу нема довољно да би се задовољила тражња послодаваца.

„Старији људи који су у позним годинама остали без посла брзо улете у дугорочну незапосленост. Касније их је тешко мотивисати да се покрену и да унапређују своја знања и вештине, да постану конкурентни на тржишту рада, да крену на обуке. Али, трудимо се да им помогнемо и да их охрабримо, а Национална служба за запошљавање и на њима ради професионалну оријентацију и анализира потенцијале и особине, интересовања и области рада које их занимају. Нажалост, често у разговору са послодавцима чујемо да се плаше запошљавања старијих јер очекују да ће често ићи на боловање, да су то људи који су научили на један принцип рада, да живе ‘у прошлом времену’“, наглашава Мачак и додаје да је највећа предност људи у годинама њихова лојалност, као и богато радно и животно искуство. „Радимо са послодавцима на уклањању тих предрасуда о радницима, али и са радницима на унапређењу њихових способности“, уверава Мачак.

Неформално образовање у виду курсева, обука, преквалификација и доквалификација преузима улогу формалног образовања, у које нико више од 20 година није улагао. Према речима психолога у Основној школи „Свети Сава“ у Бачкој Паланци Драгана Прпе, сваке године се показује да наши ђаци заостају у односу на ниво образовања у развијеним земљама, што је и за очекивати када се узме у обзир да је просечна старост рачунара у нашим школама око 10 година.

„Свака власт је идентично третирала област просвете – као трошак, а не као шансу да конкуришемо свету. Чак 96 одсто целокупног буџета Министарства просвете одлази на плате – нема модернизације, а квалитетно образовање кошта. Ту се отвара простор за приватне школе, али оне још увек нису свима доступне и доста је велик раскорак између приватног и формалног система. Имамо и проблем са тим да се уљуљкујемо спољашњим показатељима. Сад је нормално да ученик буде одличан и већина ђака има на папиру одличан успех. То даје лажну слику да је квалитет знања код нас добар, а према објективним мерењима и стандардима смо сваке године све слабији у односу на развијеније земље, где је Финска, на пример, лидер. Код нас се прича о улагању у часове физичког, а трећина школа у Србији нема сале. У Бачкој Паланци ће се можда родити првак у пливању, али је то узалуд јер то дете никада неће пропливати и развијати умеће јер немамо базене“, сматра Прпа.

Медији, друштво и родитељи имају највећи утицај на најмлађе који се тек одлучују за професију, а дешава се и да родитељи доводе децу у рачунарске школе без представе шта та деца заиста желе од живота, поручује психолошкиња Ивана Урсић из новосадске Рачунарске гимназије „Смарт“. Додаје да упорност и интересовање играју већу улогу у образовању од степена интелигенције, али да рачунарство и даље није за све и да не треба у деци убијати таленат за језике, уметност или природне науке.

„Такође, врло је битно да и старији знају да никада није касно и да, уз жељу и вољу, треба да раде на сталном усавршавању и учењу, нарочито у професијама које то захтевају. Ми имамо децу која већ у трећој години гимназије имају своје фирме и развијају игрице, послују и раде оно што воле, што је увек освежавајуће видети. Та деца раде на себи и то често чине сама, што могу и старији и потребно је – толико је могућности изван система формалног образовања“, наводи Ивана Урсић.

Трибину је организовала Фондација 021 са Београдском отвореном школом, а уз подршку Краљевине Шведске. Ово је само једна у низу трибина које се реализују у склопу пројекта Цивилно друштво за унапређење приступања Србије Европској унији. Претходна трибина је била посвећена увођењу дуалног образовања у Србију.
Аутор: Горица Николин – горица@021.рс