U svojoj Platformi, USPRS je navela da za uvođenje inkluzije u našim školama nema uslova, ni prostornih ni kadrovskih, ni odgovarajućih tehničkih, a o potrebnoj opremi da i ne govorimo. Obuka nastavnika kroz nekoliko kratkih seminara za rad sa decom sa posebnim potrebama je neprimerena, jer se u radu sa ovakvom decom zahtevaju visoko obrazovani i specijalno obučeni kadrovi. Pomenuta platforma je samo u jednoj tački pomenula problem primene inkluzije u našim školama i ovom prilikom ćemo pokušati da pružimo šire objašnjenje. Od samog početka se postavlja opravdano pitanje, ne predstavlja li obrazovanje dece sa posebnim potrebama paravan za trošenje para od milionskih zajmova, donacija i sredstava nacionalnog kofinansiranja?

UKIDANjE KATEGORIZACIJE

No, krenimo od samog početka… Od školske 2010/2011. godine, deca sa smetnjama u razvoju upisuju se u školu kao i sva ostala deca i nije potrebno prethodno utvrditi stepen i vrstu smetnje u razvoju ili invaliditeta. Znači, nema više kategorizacije dece sa smetnjama u razvoju. Odmah se nameće pitanje: Zašto je važno da nema kategorizacije? Da li je kategorizacija, koju su godinama unazad vršila stručna lica, doprinosila da se stepen obrazovanja uskladi sa mogućnostima deteta? Kakav je smisao ukidanja Komisije za pregled dece ometene u razvoju i formiranje tzv. Interresorne komisije za procenu potreba za pružanje dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške učeniku? Kome je u interesu da svu decu i učenike sa različitim smetnjama strpa u isti koš i podvrgne istom tretmanu? Kako je moguće jednim podzakonskim aktom preimenovati učitelje i nastavnike predmetne nastave u stručnjake za bavljenje decom iz više kategorija, koje su do sada pokrivale jasno definisane stručne službe i ustanove?
Kako prava evidencija o broju dece i učenika iz ovih kategorija ne postoji, pitamo se i da li je cilj da se izostavljanjem bilo kakvih kriterijuma sakupi dovoljan broj dece kojim će se opravdati ogromna sredstva u projektima koji se povezuju sa pitanjima inkluzije?
Mali broj učenika obuhvaćenih inkluzijom nadoknađuje se sabiranjem svih kategorija koje su podvedene pod veoma nedosledne termine: deca sa smetnjama u razvoju, deca iz marginalizovanih grupa, deca iz osetljivih grupa i darovita deca. Znači, u istom rangu su: dete ometeno u duševnom razvoju, slepo i slabovido dete, gluvo i nagluvo dete, dete sa govorno-jezičkim smetnjama, dete sa poremećenom motorikom, dete sa invaliditetom, dugotrajno bolesno dete, dete sa nedostacima u pojedinim područjima učenja, dete sa emocionalnim smetnjama, dete sa poremećajima u ponašanju kome je potrebno prilagođeno sprovođenje programa obrazovanja i vaspitanja sa dodatnom stručnom pomoći.

STRUČNjACI ZA SVE

Svakome ko je razuman, potpuno je jasno da se kompetencije nastavnika redovnih škola ne mogu proširiti toliko da obuhvate sposobnost i stručnost da se pruži pomoć svim navedenim kategorijama učenika. Problemi koji se javljaju ne potiču od nedostatka humanosti i plemenitosti nastavnika, već iz objektivnih okolnosti, nedostatka odgovarajućeg znanja, kao i nedostatka resursa koji poseduju specijalne škole. Zakonske odredbe neznatno upućuju na saradnju ove dve institucije, koja bi mogla da bude od koristi učenicima sa teškoćama u razvoju. Međutim, u prvi plan se ističe volja roditelja-steratelja kao i njihovo pravo da odbiju tretman, odnosno primenu IOP-a, tako da se saradnja svodi na dobru volju onih koji nemaju sposobnost stručne procene.
Ističući ove probleme, ni jednog trenutka ne dovodimo u pitanje potrebu da učenici treba da nauče da prihvate nekoga ko je drugačiji od njih, da mu pruže pomoć i podršku, samo treba postaviti realne okvire u kojim je to situacijama smisleno i produktivno.

ŠTA KAŽE ZAKON

U našem zakonskom okviru izgleda da je jedino važno da postoji privid u kome se pruža potpora za zaštitu interesa učenika sa smetnjama u razvoju. Kada se pažljivije razmotre zakonske odredbe, vidi se da za većinu propisanih mera, radnji i postupke- niko nije nadležan! Na izgled se nudi mnogo, ali, sve prilično nedefinisano… Učenik ima prava na sve, ali istovremeno većina pravilnika nikoga ne obavezuje. Donetim zakonskim odredbama se deklarativno rešavaju pitanja obrazovanja dece sa posebnim potrebama, ali, predviđene mere se ne oslanjaju na realno stanje i mogućnosti postojeće školske prakse.
Za sprovođenje inkluzije iz budžeta su opredeljena ogromna sredstva u vidu zajmova i kofinansiranja silne projektne dokumentacije. O visini tih sredstava i njihovoj nameni mogu se naći oskudne informacije na sajtu Ministarstva prosvete, što baca senku na dobre namere.
Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja preko kolena je regulisano da stručnjake određenih profila , defektologe, može zameniti pedagog, odnosno nastavnik razredne i predmetne nastave, kao i pedagoški asistent sa završenom srednjom školom a koji je prošao izvesnu obuku. Do čega su sve doveli članovi pomenutog Zakona, a koji se tiču sprovođenja inkluzije:
1. Dato je pokriće za ogromna finansijska sredstva, a koja su neznatno otišla do krajnjih korisnika, odnosno škola u koje su ova deca upućena;
2. Propisom da pedagoški asistenti dobijaju potvrdu od lokalne samouprave (bez odrednice ko je nadležan i stručan da je izda)rešava se pitanje zapošljavanja podobnih kadrova;
3. Uvođenjem priučenih pedagoških asistenata (postaju stručni nakon par petodnevnih kurseva) negira se postojanje i rad specijalnih škola u kojima se na pravi način, stručno i sa odgovarajućom opremom radi sa decom koja imaju ozbiljne smetnje i poteškoće;
4. Zakon o socijalnoj zaštiti (član 40) predviđa uslugu personalne asistencije za decu sa fizičkim smetnjama , koju obezbeđuje jedinica lokalne samouprave- mada se ne može utvrditi ko je konkretno nadležan da obezbedi pratioca;
5. Pitanja nadležnosti planiranja sredstava za rad interresorne komisije (Grad, Gradski sekretarijat za obrazovanje, Ministarstvo prosvete ili Ministarstvo za rad i socijalna pitanja?);
6. Nije predviđena sankcija za nestručni pristup detetu i učeniku jer su stručne komisije isključene iz procesa (osim u određenim slučajevima), a IOP kreiraju, vrednuju ili odobravaju obučeni i neobučeni članovi školskih timova i pedagoškog kolegijuma;
7. Škole i sredine koje su prihvatile učešće u projektu za dodelu „grantova“, imaju izvesnu podršku, a u ostalim sredinama nema nikakve finansijske pomoći i http://www.youtube.com/watch?v=p5YPaBkhKZIpodrške;
8. Prećutno se prelazi preko činjenice da u najvećem broju škola nema uslova za rad sa učenicima koji imaju izvesne smetnje u razvoju, počevši od propisanog obezbeđivanja prostora, odnosno otklanjanja fizičkih i komunikacijskih prepreka;
9. Nije predviđeno angažovanje stručnih timova van škole za izradu standarda postignuća za različite kategorije ometenosti ili osetljivih grupa prema kojima bi se izrađivao IOP;
10. Lokalnim samoupravama su dostavljeni Pravilnici o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku u kojima se navode mogućnosti podrške, bez uputstva za realizaciju;
11. U pomenutom Pravilniku se navodi ko pokreće inicijativu za određivanje potreba deteta, ali u nekim sredinama te Komisije još nisu formirane, pa se postavlja logično pitanje- kome treba pisati Zahtev?
12. Dirljivi primeri dobre prakse ne prikazuju funkcionisanje sistema nego odabrane izuzetke;

OBRAZOVANjE ZA SVE

Stihijsko uvođenje inkluzivnog obrazovanja je započelo u Srbiji uključivanjem u projekte koje su investirale različite interesne grupe i evropske organizacije.
Među prvim projektima je bio „Obrazovanje za sve“- poboljšanje dostupnosti i unapređivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja za decu iz marginalizovanih grupa (realizovan u periodu 2010-2012), vrednost projekta 3 miliona evra, uz finansijsku podršku instrumenata za predpristupnu pomoć EU (IPA 08), predviđeno je i nacionalno kofinansiranje čiji iznos nije naveden. Cilj projekta je bio da se deci iz marginalizovanih grupa omogući bolji kvalitet obrazovanja i vaspitanja od predškolskog uzrasta , do kraja osnovnog obrazovanja. Za pomenuti novac, urađeno je sledeće:
- Organizovana je uvodna obuka za sve pedagoške asistente (ukupno 179), u trajanju od pet dana, koji su od jeseni 2010. počeli sa radom;
- Pokrenut je interaktivni veb-sajt sa primerima dobre inkluzivne prakse;
- Organizovan likovno-literarni konkurs „Stvorimo svet bez razlika“ uz završni koncert i dodelu nagrada;
- Urađen Pravilnik o programu obuke za pedagoške asistente;
Naredne redove posvetićemo upravo tom Pravilniku.

PRAVILNIK

Upravo ovim Pravilnikom, koji je donet na osnovu člana 121. Stav 11. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja , predviđeno je da pedagoški asistenti treba da imaju samo srednju školu , iako im je zadatak da pružaju pomoć i podršku deci iz osetljivih grupa, nastavnicima i vaspitačima koji sa njima rade, roditeljima, kao i da sarađuju sa lokalnom zajednicom i stručnim institucijama.
Predviđa se da asistenti prolaze program obuke koji sadrži uvodni modul (uvodna obuka u trajanju od 5 dana), šest obaveznih i dva izborna modula, i da sve to prolaze uz redovan rad!? Ministar je jednim propisom omogućio da srednjoškolci, bez poznavanja pedagogije, psihologije i metodike mogu da se bave decom i učenicima svih osetljivih kategorija.Zanimljivo je i to da Konkurs za prijem kandidata za program obuke raspisuje Centar (nije imenovan u Pravilniku) i to 1. aprila svake godine (jasna asocijacija na šalu). Obuku realizuju stručnjaci Centra za doživotno učenje- Univerziteta u Kragujevcu, u partnerstvu sa CIP-om (Centar za interaktivnu pedagogiju) i Obrazovnim forumom.
Zastrašujući stepen diskriminacije učenika sa posebnim potrebama , koji se prema važećoj zakonskoj regulativi, a koju je opet iznedrila milionska finansijska podrška, predaju u ruke pedagoških asistenata koji su završili samo uvodni deo obuke (pet dana), prva dva modula i koriste radno mesto za dalju obuku. Sredstva za dalju obuku, Ministarstvo prosvete namerava da obezbedi uz pomoć narednog projekta „Socijalni razvoj“, koji se finansira iz predpristupnih fondova EU za 2013. godinu i nacionalnog kofinansiranja.
Nakon početne promocije inkluzivnog koncepta, nastavna praksa u Srbiji je suočena sa nedoumicama i brojnim teškoćama koje se nagomilavaju i rastu, obrnuto srazmerno tome kako jenjava prvobitna finansijska podrška.

KO JE SVE STRUČAN

U inkluziju, naravno, nije uključen trud nastavnika da obimne nastavne planove prilagodi mogućnostima učenika, a u Zakon je ušao imperativ da se upišu sva deca i da im se obezbedi sva potrebna podrška. Zbog toga nisu izmenjeni članovi istog zakona koji se odnose na broj učenika u odeljenju, niti je regulisan način finansiranja ponuđenih vidova podrške. Ispostavilo se da samo nastavnici imaju obavezu da ispunjavaju dodatne zahteve u kojima su znatno prošireni okviri postojećih zaduženja.
Kako bi svima postalo jasno sa kojim stepenom amaterizma i diletantizma se upustilo u opasno eksperimentisanje, navešćemo ko je na osnovu naše zakonske regulative proglašen stručnim za rad sa decom koja imaju posebne potrebe. To su: pedagoški asistenti, učitelji, predmetni nastavnici, stručni saradnici, direktor škole, Stručni tim u školi za inkluziju, Tim za pružanje dodatne podrške, Pedagoški kolegijum, prosvetni savetnik, CIP, Obrazovni forum… Ovi kadrovi su nakon kratke obuke, ili još češće, bez ikakve obuke na osnovu inicijalnog obrazovanja unapređeni u stručnjake koji mogu da se bave decom koja imaju smetnje svih vrsta i kategorija…
Istovremeno, iz okvira delatnosti defektologa se uočava koliko je širok dijapazon studijskih programa koji se bave decom koja imaju potpuno različita oštećenja:
1. Surdopedagog- stručnjak za rad sa decom oštećenog sluha
2. Tiflolog- za rad sa decom oštećenog vida
3. Somatoped- stručnjak za rad sa telesno invalidnim licima
4. Specijalni pedagog- za resocijalizaciju lica sa poremećajima u društvenom ponašanju
5. Oligofrenpedagog- stručnjak za rad sa decom mentalno ometenom u razvoju
Činjenica je da ogromna većina prosvetnih radnika nije dovoljno osposobljena za iole suptilniji rad i proces diferencijacije zahteva prema mogućnostima ovih kategorija učenika. Sa druge strane, svaka osoba sa oštećenjem senzornih, intelektualnih ili motornih dispozicija je izložena dvema vrstama posledica.
Jedne su direktna posledica oštećenja, a druge rezultat nepravilnog i nekorektnog odnosa uže i šire socijalne sredine prema ovim osobama.
Koristimo priliku da pozovemo Ministarstvo prosvete da se odmah prekine sa ovim opasnim i štetnim eksperimentisanjem.

Milan Jevtić, potpredsednik USPRS