Pozadina zahteva za moju smenu s mesta predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS) nije u vezi s efikasnošću, stručnošću i kvalitetom rada, niti s optužbama iznetim na nedavnoj sednici skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo. Ona je veoma jednostavna. Ministarstvu prosvete, kao ni vladajućoj većini u Narodnoj skupštini, nije potreban NPS kao nezavisan prosvetni organ koji ne bi bio pod kontrolom ministra, niti političkih partija i koji bi donosio promišljene odluke usaglašene sa srpskom stručnom prosvetnom javnošću.

Svoj animozitet prema Nacionalnom prosvetnom savetu ministar prosvete Mladen Šarčević pokazao je već u svom prvom javnom intervjuu, objavljenom u „Politici“ u avgustu prošle godine. Na sve moje predloge o saradnji Ministarstvo prosvete odgovaralo je ćutanjem, a sam ministar je na sednicu NPS-a došao samo jedanput.

Posebno treba istaći da je u delovanju ministra prosvete, ali i cele vladajuće većine u dužem vremenskom periodu, prisutan animozitet prema Univerzitetu u Beogradu i drugim državnim univerzitetima, kao i težnja dodatne podrške privatnim univerzitetima i školama. Dovoljno je samo pogledati kadrovsku politiku Vlade. Ne znam da li su za to krivi finansijski razlozi – ogroman novac koji se iz evropskih pretpristupnih fondova vrti u srpskoj prosveti izvan regularnih budžetskih tokova i koji treba kontrolisati, direktno učešće proevropskog faktora u Ministarstvu prosvete (pametni Srbi u Srbiji, izgleda, Evropskoj uniji nisu potrebni), ili ambicije iz mladosti (neostvarene univerzitetske karijere i završeni trećerazredni univerziteti).

Vladajuća većina prosto ne želi bilo kakvu nezavisnu kritiku i korekciju kursa kojim ide. Ako budu usvojene izmene prosvetnih zakona, a svi su izgledi da će biti, ministar prosvete će u poziciji apsolutiste upravljati kompletnim stanjem u prosveti. On, naravno, može vući i demagoški pozitivne poteze (recimo, vanredna kontrola polaganja male mature koju je, uzgred, tražio i NPS). Ali je jasno da će preko njega vlast imati apsolutnu kontrolu u prosveti: direktore svih škola biraće i postavljati ministar, a Vlada će imenovati članove Nacionalnog prosvetnog saveta, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kao i direktore Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Da je ministar Dositej Obradović u vremenu stvaranja moderne Srbije to bi možda i bilo dobro, iako sam siguran da sam Dositej tako nešto danas ne bi želeo. Ali danas, to je apsolutno neprihvatljivo i ide u pravcu lažno reformskog (a u stvari boljševički revolucionarnog) menjanja prosvete i svesti srpskog naroda. Ostaje nam da se, kao u romanu „Farenhajt 451“ Reja Bredberija, povučemo u osamu i učimo knjige napamet, jer ih uskoro neće biti.

Predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta

Aleksandar Lipkovski 

Izvor: Politika