Наставник или човек – банализација српске просвете

uzvicnik_-m665crh5grmifsi9rm398nfy9pnavhi1ma00w2dgqg

Недавно сам у зборници своје школе присуствовала оваквом разговору: колега, који је иначе врло одговоран и радан, одличан познавалац струке, питао је да ли ученик на два узастопна часа (блок) може добити две јединице.То су оне ситуације када, на пример, доносимо контролне задатке и уписујемо оцене први час, а другог часа радимо нешто друго где такође можемо оценити ученике. Његов ученик је, на пример, добио јединицу на првој провери знања, а затим на другом часу није хтео ништа да ради, забављао се мобилним телефоном и на крају предао поново празну вежбу. Одговор колегинице која ради у просвети скоро тридесет година гласио је: „Не знам, нисам сигурна, провери ти то добро.“

Ова свакодневна ситуација по мом мишљењу савршено осликава српску просвету у последњих 15 година. Професор који озбиљно и предано ради и који је свестан високих захтева програма за гимназије, поставља задатке за које се мора учити и припремати и, наравно, даје јединице ученицима који се нису припремили.

Такође, професор који се држи Правилника о оцењивању мора имати четири оцене у полугодишту на два часа недељно, што ће рећи да користи што више прилика да оцени ученике. Ако је један контролни задатак био званичан, вежбе на часу (уз књигу и свеску) свакако су прилике да се слабе оцене поправе. Али незадовољни ученик на другом часу не само да није хтео да поправи оцену, него је одбијао да ради било шта. За њега час није место где се ради, допуњава, проверава и утврђује знање, већ прилика да покаже свој лични однос према професору, оцени, градиву и прилика да постигне одређену врсту публицитета.

У просвети у којој ја радим, готово половина ученика часове схвата на исти начин. А тако и њихови родитељи схватају родитељске састанке.

Како смо дошли до тога да садржај рада има другоразредни значај у односу на ученички его? Најпре, банализовањем садржаја. Наставни садржај ни из једног предмета у Српској школи није баналан, напротив, захтеви су изузетно високи. Али се неко досетио да каже да у ери интернета више није потребно ништа знати, свака информација је на клик од нас, па према томе није потребно оптерећивати децу теоријама, формулама, доказима, само их треба научити да примене знање које добију са интернета. Овај инфантилни став о интернету на глобалном нивоу дочекан је као откровење, а довео је генерације и генерације у стање интелектуалне блокаде.

Сати проведени на инернету подесили су дечје мозгове на режим скроловања, док основне појмове о реалном животу готово да немају. Оно што се некада називало општом културом, данас је непотребно знање, у најбољем случају неки редак таленат који можете имати, али га немате где употребити. И док су напредне земље схватиле раскорак између интернета и реалности, код нас су професори који упућују ученике на рад у библиотеци застарели, фанатици, људи које је прегазило време и које треба преварити туђим радовима по систему цопy-пасте. Треба ли говорити до чега нас је овај систем довео?

Друга банализација просвете настаје релативизацијом образовања. Западњачки систем примењен у приватном сектору „није битно коју диплому имаш, него шта знаш“ пренесен на наше тле преводи се као „апсолутно није битно коју диплому имаш“. Изједначени смо у платама, професијама, положају у друштву, јер елитно друштво у Србији представљају неки други људи, по неким другим линијама. Високообразовани се од ових склањају што даље, по могућству у друге земље.

И како би данашњи ученик разумео вредност високих школа и универзитета? Присуство на њима је просто питање одлуке: ја хоћу или нећу диплому. Онај који је хоће, добиће је овако или онако, најлакше приватно. Знање које уз њу иде свакако је непотребно.

За трећу банализацију уверена сам да је системски припремана, али је и сјајно изведена. Када професорка која ради тридесет година у просвети каже: „Не знам да ли смеш да му даш јединицу“, она то заиста не зна. Не зато што за тридесет година није научила законе и правилнике, него зато што сваки министар доноси своје правилнике који за степен-два умањују ингеренцију професора и аутономију часа. Питање које би требало бити излишно, јер професор мора апсолутно владати процесом учења, постало је врло озбиљно и врло често.

Правила којима смо се на седницама смејали верујући да не постоји радна група састављена о професора која би их усвојила, постала су преко ноћи мучна реалност. Ученик ће се по свим својим правима жалити, што ће бити додатни посао за секретара, педагога, психолога, директора. Ако су му родитељи амбициознији, жалба ученика ће ићи директно у Министарство. Ту се подразумева и посета просветних саветника, инспектора, чешљање и развлачење по неколико недеља, закључци, решења, мере, нове седнице наставничког већа и на крају прозивање професора од стране колега, јер све то и није било неопходно зарад једне јединице на блок часу.

Оно што није урадио правилник, урадила је економија. Професор са десет година стажа и даље у школи ради на одређено због закона о забрани запошљавања у јавном сектору. Да ли ће он донкихотовски да се усмери на ученика и да му ту другу јединицу за нерад и незнање? Да ли ће после горе набројаних непријатности по школу сутра тај професор бити примљен у стални радни однос? Тај човек од тридесет пет година, који је започео породични живот, добио децу, наивно подигао кредит за стан… Не, наравно.

Он ће савесно радити, пазећи да испуни план и програм, пазећи да поступи педагошки, ненасилно, играјући по жици да би привукао пажњу ученика и да би што ређе чуо оно „ма шта ће мени то у животу“, пазећи да га не погоди куглица од папира из последње клупе. Доживеће као лични пораз сваку лошу оцену и то што није успео да заинтересује сваког ученика, што није исписао сву документацију и сликао све што је ван школе са ученицима урадио.

Па и ако здраворазумски прихвати да је немогуће у данашњој учионици имати атмосферу о којој је учио, сањао и за коју се припремао, доћи ће неки родитељ да му објасни како није добар и како његово посебно дете треба на други начин анимирати. У другом разреду гимназије, на пример. Чуће свашта о себи, а то су суштински две ствари: „Није ме ништа научио, морао сам приватно да се спремам за пријемни“ или „Лудак, код њега пола одељења има јединицу“ и свака ће га заболети, јер је и једно и друго радио у интересу ђака. И једнога дана, када га ученица уштине и продере се на њега из свег гласа „Ниси ти никакав човек, ниси никакав професор“, побуниће се Човек. Професор ће погнути главу, јер је очекивао да ће се то много раније догодити.

Извор: Данас

Коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

code

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*