Vreme je da Srbija sebi napravi bolju državu. Drugog izbora nema – ova nas suviše košta, a malo daje. Treba nam država koja brže razvija dobre projekte, jednostavnije izdaje dozvole, koja svoje postupke planira i najavljuje. Čiji službenici razmišljaju kako građanin da završi posao sa što manje muke, koja obezbeđuje i leči ljude jeftinije i ljubaznije, koja školuje decu za poslove budućnosti, a ne o znanju iz prošlosti.

Neće ići ni brzo, ni lako. Prvi korak je da počnemo da krojimo državu prema potrebama, s onoliko štofa koliko imamo. Svaka se organizacija, posao i način rada moraju preispitati. Ako ne može i sako i pantalone i prsluk – može valjda i bez prsluka, al’ dajte da imamo odelo. Mi sad često imamo dva prsluka, i pantalone bez jedne nogavice. Nije sporno da novca nikad nije dovoljno, ali ako se sredstva pažljivo i domaćinski rasporede, ako se najpre uloži u ono što je najvažnije, što daje najviše rezultata, onda nije fraza: s manje se može postići više.

Loša zastarela struktura nagomilana partijskim kadrovima, rođacima i prijateljima, bez dovoljno jake volje da se preispita da li se dobro radi ili treba drugačije, dovele su nas u situaciju da moramo da sprovedemo drastične promene, a ne delimična i brza rešenja. Istraživanja Ministarstva pokazala su da nemamo tako preveliku administraciju kao što se mislilo, ali da postoje ozbiljni problemi sa strukturom. U javnim službama koje zapošljavaju daleko najveći broj ljudi, neki standardi su ili previsoko, odnosno nerealno, ili suviše „linearno” postavljeni, pa pošto ne mogu da se poštuju proizvoljno se primenjuju. To su nam potvrdili i nalazi Državne revizorske institucije koje pokazuju da se broj nemedicinskog osoblja u određenim zdravstvenim institucijama povećao čak 20 odsto u odnosu na pravilnik Ministarstva zdravlja. Na kraju za posledicu imamo da tamo gde raste broj korisnika pružaoci usluga su razapeti, a tamo gde su neke potrebe prestale ili nisu nikad ni postojali, ljudi primaju platu za mnogo manje posla.

Značajan fokus stavićemo na nedostatak određenih stručnih kadrova. Dobru opomenu dobili smo od Evropske unije stopiranjem 20 miliona evra iz IPA fondova sve dok ne pojačamo kapacitete za procese približavanja EU. Nedostaju i kadrovi potrebni za inspekcijski nadzor, strateško planiranje i analitičke poslove.

Godinu i po dana zabrane zapošljavanja dovelo je strukturu zaposlenih na ivicu pucanja. Odgovorni u institucijama čekaju na odobrenje za zapošljavanje neophodnih kadrova i razapeti su između poštovanja zakona i odgovornosti da posao obave kako mora. Upravo usvojeni Zakon o načinu određivanja maksimuma zaposlenih u javnom sektoru daje instrument da svi – od resornih ministara do direktora opštinskih ustanova – postupe odgovorno i u jednom i drugom pogledu. Vlada će na predlog ministarstava odrediti maksimum zaposlenih u svakom državnom organu, službi, ustanovi, agenciji.

U okviru tog broja, odgovorni će moći da naprave prostor za angažovanje ljudi na neophodnim poslovima.

Suština Zakona nije puko smanjenje broja zaposlenih, već da nas dovede do bolje uprave, modernijeg rada države i efikasnijeg pružanja usluga. Ali, i smanjenje broja zaposlenih mora da se desi, ali ne stihijski, već kroz suočavanje s nelogičnostima i neracionalnostima u strukturi zaposlenih koju smo zatekli. Standardi se moraju poštovati, a ako su nedostižni – moraju se prilagoditi logici i stvarnosti. Ne može biti isti broj sudija ili sudijskih pomoćnika, recimo, u trgovinskom sudu tamo gde je ekonomska aktivnost zamrla, i tamo gde ona raste, samo zato što je broj stanovnika isti.

Najveći deo smanjenja zaposlenosti u ovom krugu verovatno će doći od penzionisanja onih koji su stekli uslov i, u manjoj meri, od onih koji procene da žele sporazumni prekid posla i stimulativnu otpremninu. Ali, za razliku od prethodnih racionalizacija, koje su rađene linearno i koje su ostavile službe desetkovane sa starijim zaposlenima, poput inspekcija, ovog puta nema podsticaja da odu ako su na neophodnim poslovima.

Izvor: Politika