MOLBA – ZAHTEV
Za izmenu zakona o zaštiti i pravima prosvetnih radnika u osnovnom obrazovanju

Da li znate za opšte stanje u našim školama i ako znate
zašto ništa ne preduzimate u vezi toga?

Trenutno stanje u našim osnovnim školama je alarmantno.
Kao nastavnik jedne osnovne škole, moram da se obratim prosveti, svim odgovornim ljudima
i ljudima koji su voljni da uvedu promene i zakone koji će zaštititi prosvetne radnike od
ugrožavanja, maltretiranja i zakone koji će doprineti da se poštuju osnovna ljudska prava.
Zakon koji štiti učenike se mora dopuniti i uvesti zaštita osnovnih prava nastavnika, ono
što je trenutno zakonom određeno apsolutno ne štiti prosvetne radnike.
Da li ste u poslednjih 5-10 godina držali neki čas u osnovnoj školi?
Da li znate šta je deci sve dozvoljeno i koliko su prava nastavnika ugrožena?
Nastavnici redovno, svakog dana doživljavaju od strane učenika pa i roditelja različite
uvrede, psihičke kao i fizičke povrede, o tome se svakodnevno priča i sve se u potpunosti zna a
niko od Vas ništa ne preduzima.
Da li znate da učenik u osnovnoj školi može javno opsovati nastavnika, reći mu u lice da je
đubre, nasrnuti na njega i da će za to dobiti eventualno ukor direktora i smanjenje ocene iz
vladanja, a da će taj nastavnik redovno strepeti od takvog učenika i razmišljati šta će mu se
desiti narednog dana na poslu?
Da li vi vidite i znate da su osnovna prava, sloboda i pravo da radi, na taj način nastavniku
ugrožena? To je najveća povreda ličnosti koja postoji a Vaš zakon to podržava i dozvoljava.
Ne može reč učenika i roditelja biti iznad reči nastavnika. Nastavnik je tu da uči i
vaspitava a ne da doživljava svakodnevne pretnje od nekog ko ne želi da radi i ometa čas. Ima
mnogo nevaspitane i drske dece i roditelja koji ih u tome podržavaju ili ne priznaju da je
njihovo dete loše i nevaspitano jer bi to onda značilo njihov lični neuspeh.
Znate li Vi da je nastavnica iz susedne škole (u mojoj Opštini) kritikovala dete, vikala na
njega zbog brojnih prestupa i dete je otišlo kući, reklo roditeljima da mu je nastavnica udarila
šamar i automatski, bez ikakve prethodne provere je došlo pismo u školu, posle tačno nedelju
dana sa obaveštenjem o momentalnom otkazu nastavnice. A taj učenik se zatim otvoreno i svima
hvalio, učenicima i ostalim nastavnicima kako je uspeo nastavnicu da otera iz škole. Pa da li je
reč deteta iznad reči nastavnika? Da li se više veruje nastavniku ili roditeljima jednog inače
problematičnog deteta?
Pa da li ja treba da strepim od učenika, koji bi mene trebali da slušaju i koje bi ja trebala
nečemu da naučim? Da li da strepim svaki put kad upisujem ocenu u dnevnik i razmišljam da li se
učeniku sviđa ta ocena i da li će možda i on neki prestup meni pripisati i prijaviti me? Da li
Vi očekujete da ja ne radim dobro svoj posao i da poklanjam ocene? Upravo ovaj Vaš zakon povlači
za sobom brojne druge odluke i pitanja.
Pa da li znate koliko sam puta doživela lične uvrede od strane ulenika na časovima? Da li
znate koliko ima učenika koji ometaju čas na različite načine, viču na sav glas, lupaju klupama,
psuju, vređaju nastavnike znajući da im niko ništa ne može i da ih nastavnik ne sme čak ni
izbaciti sa časa? U jednoj takvoj situaciji na mom času kad ni na koji način nisam mogla da
smirim učenika da ne trči po učionici, da ne viče i ne udara druge učenike i kad sam mu rekla da
pazi šta radi i kako se ponaša, da ne uznemirava mene i svoje drugove, on mi je odgovorio: „Pa
šta, šta mi možete? Ja ću da vas prijavim i letite iz škole, hahaha!“ I sve to naravno kroz smeh,
posle čega je nastavio da pravi haos po učionici, gađa praćkom sve oko sebe, pa i mene. I šta sam
ja uradila – ništa. Upisala ga u napomenu.
Da li Vi znate koliko nastavnik mora vremena da potroši da smiri jednog takvog učenika i
koliko su ostali učenici koji žele da rade i nešto nauče na gubiku?
Znate li Vi koliko ima takvih slučajeva i koliko ima takve dece koja izlaze iz škole i
postaju najveći prestupnici jer im je i u školi sve bilo dozvoljeno i smatraju da imaju slobodu
da se tako i dalje ponašaju. Tako naša škola uspešno obrazuje najveće kriminalce.
Dakle jedno dete se može nastavniku “popeti na glavu“, vređati ga i pljuvati a nastavnik neće
smeti to dete ni da izbaci iz učionice. Zašto? Zato što je osnovno obrazovanje obavezno. Ali
postoji mnogo dece koja moraju da se izbace sa časa, ako su nevaspitana, bezobrazna, vulgarna,
ometaju rad i pravo nastavnika da održi čas. Takvu decu niko ne može na silu natrati da budu
mirni i da uče.
Naravno da postoje lična prava učenika, ali gde su tu lična i ljudska prava nastavnika? Pa
jel`nastavnik nije ljudsko biće? Znate li koliko ima fizičkih nasrtaja na nastavnika za vreme i
posle nastave o kojima se samo jedan dan čuje i posle zataška jer se ništa po tom pitanju
konkretno ne desi ne kažnjavaju se počinioci. Pa da li ja treba da se plašim za sebe kad krenem
na posao? Znate li da Vaš zakon o pravima nastavnika u prosveti direktno ugrožava ličnost
nastavnika?
Deca su još neformirani, mladi ljudi koji se moraju vaspitavati dok je to moguće. Ako
roditelj ili staratelj to ne radi na pravi način, škola je tu kao vaspitno-obrazovna ustanova da
pomogne, ali zbog postojećih zakona škola ništa ne može da uradi. Deca to znaju, znaju da su
nastavnici apsolutno nemoćni a to je prava prilika za nevaspitane da pokažu šta mogu i da se
time hvale pred drugima – kako su napali fizički nastavnika, ili nastavnici podigli suknju na
času ili je izvređali ili razbili šoferšajbnu nastavniku na kolima, probušili gume i sl.
Moraju se vratiti najosnovnije kaznene mere i pooštriti zakon u školi. Ovako nema poštovanja
niti je moguće vaspitati buduće generacije i učiti ih lepom ponašanju, poštovanju svih ljudi i
kulturi. Treba se poštovati ličnost deteta ali se ta ličnost ako je nevaspitana mora na neki
način vaspitati, uvođenjem nekih dodatnih kaznenih mera, to mora biti potez koji će učenika na
neki način posramiti makar malo i uticati da ne ponovi više prestup.
Moraju se izricati strožije kaznene mere za određene prestupe i sam postupak mora biti
brži. Ako dete ima makar manji strah od kazni onda će se drugačije ponašati.
Deci su data sva prava i ta priča se ponavlja godinama a niko ništa ne preduzima.
Moogli biste npr. da oformite tim, koji će menjati par nastavnika koji su na bolovanju u
nekoliko osnovnih škola, pri čemu niko ne sme znati, pa ni nastavnici ko ste i to bi bio jedan
Vaš manji projekat. Radeći samo par časova na tim radnim mestima videli biste makar mali deo
onoga što ja objašnjavam u ovoj molbi i o čemu se godinama priča i možda bolje shvatiti.
Neophodne su izmene za dobro prosvetnih radnika, kao i naše države i budućnosti, jer sa
ovakvom decom, mi nemamo nikakvu budućnost. Roditelji današnjih osnovaca pripadaju
generaciji koja je u teškom vremenu odrastala i navikla da se bori na različite načine, često
prevarom i podmitanjem, pa to ne brane ni svojoj deci. Nekim stvarima se mora stati na put i
uspostaviti opet osnovne vrednosti i poštovanje tih vrednosti.
Deca znaju da nastavnici nemaju visoke plate i samim tim misle da ne moraju ni oni da uče -jer zašto bi ako se njihov nastavnik školovao 10 godina i dolazi u školu u pocepanim patikama
a njega otac dovozi u mercedesu? To je dodatan razlog zbog koga nema poštovanja i zbog koga opada
kod dece uopšte interesovanje za nastavu (i to je tema za neku drugu priču). Ali ako nam je
uskraćeno to pravo, na plate koje bi dolikovale prosvetnim radnicima, onda molim Vas nemojte
uskraćivati i osnovna ljudska prava.
Ni jedan čovek, kao ni prosvetni radnik ne treba da doživljava ovakva poniženja i uvrede na
radnom mestu, koje su postale pravi MOBING u školi.
Smatram da je neophodno preispitivanje zakona i uvođenje hitnih izmena.
Znam da sam samo jedan od nastavnika, ali je mišljenje svih nas isto i nadam se da ovaj moj
tekst i molba neće ostati bez komentara i bez pokretanja bilo kakvog rešenja.
Jedan od ugroženih nastavnika
28. novembar 2013.