МОЛБА – ЗАХТЕВ
За измену закона о заштити и правима просветних радника у основном образовању

Да ли знате за опште стање у нашим школама и ако знате
зашто ништа не предузимате у вези тога?

Тренутно стање у нашим основним школама је алармантно.
Као наставник једне основне школе, морам да се обратим просвети, свим одговорним људима
и људима који су вољни да уведу промене и законе који ће заштитити просветне раднике од
угрожавања, малтретирања и законе који ће допринети да се поштују основна људска права.
Закон који штити ученике се мора допунити и увести заштита основних права наставника, оно
што је тренутно законом одређено апсолутно не штити просветне раднике.
Да ли сте у последњих 5-10 година држали неки час у основној школи?
Да ли знате шта је деци све дозвољено и колико су права наставника угрожена?
Наставници редовно, сваког дана доживљавају од стране ученика па и родитеља различите
увреде, психичке као и физичке повреде, о томе се свакодневно прича и све се у потпуности зна а
нико од Вас ништа не предузима.
Да ли знате да ученик у основној школи може јавно опсовати наставника, рећи му у лице да је
ђубре, насрнути на њега и да ће за то добити евентуално укор директора и смањење оцене из
владања, а да ће тај наставник редовно стрепети од таквог ученика и размишљати шта ће му се
десити наредног дана на послу?
Да ли ви видите и знате да су основна права, слобода и право да ради, на тај начин наставнику
угрожена? То је највећа повреда личности која постоји а Ваш закон то подржава и дозвољава.
Не може реч ученика и родитеља бити изнад речи наставника. Наставник је ту да учи и
васпитава а не да доживљава свакодневне претње од неког ко не жели да ради и омета час. Има
много неваспитане и дрске деце и родитеља који их у томе подржавају или не признају да је
њихово дете лоше и неваспитано јер би то онда значило њихов лични неуспех.
Знате ли Ви да је наставница из суседне школе (у мојој Општини) критиковала дете, викала на
њега због бројних преступа и дете је отишло кући, рекло родитељима да му је наставница ударила
шамар и аутоматски, без икакве претходне провере је дошло писмо у школу, после тачно недељу
дана са обавештењем о моменталном отказу наставнице. А тај ученик се затим отворено и свима
хвалио, ученицима и осталим наставницима како је успео наставницу да отера из школе. Па да ли је
реч детета изнад речи наставника? Да ли се више верује наставнику или родитељима једног иначе
проблематичног детета?
Па да ли ја треба да стрепим од ученика, који би мене требали да слушају и које би ја требала
нечему да научим? Да ли да стрепим сваки пут кад уписујем оцену у дневник и размишљам да ли се
ученику свиђа та оцена и да ли ће можда и он неки преступ мени приписати и пријавити ме? Да ли
Ви очекујете да ја не радим добро свој посао и да поклањам оцене? Управо овај Ваш закон повлачи
за собом бројне друге одлуке и питања.
Па да ли знате колико сам пута доживела личне увреде од стране уленика на часовима? Да ли
знате колико има ученика који ометају час на различите начине, вичу на сав глас, лупају клупама,
псују, вређају наставнике знајући да им нико ништа не може и да их наставник не сме чак ни
избацити са часа? У једној таквој ситуацији на мом часу кад ни на који начин нисам могла да
смирим ученика да не трчи по учионици, да не виче и не удара друге ученике и кад сам му рекла да
пази шта ради и како се понаша, да не узнемирава мене и своје другове, он ми је одговорио: „Па
шта, шта ми можете? Ја ћу да вас пријавим и летите из школе, хахаха!“ И све то наравно кроз смех,
после чега је наставио да прави хаос по учионици, гађа праћком све око себе, па и мене. И шта сам
ја урадила – ништа. Уписала га у напомену.
Да ли Ви знате колико наставник мора времена да потроши да смири једног таквог ученика и
колико су остали ученици који желе да раде и нешто науче на губику?
Знате ли Ви колико има таквих случајева и колико има такве деце која излазе из школе и
постају највећи преступници јер им је и у школи све било дозвољено и сматрају да имају слободу
да се тако и даље понашају. Тако наша школа успешно образује највеће криминалце.
Дакле једно дете се може наставнику “попети на главу“, вређати га и пљувати а наставник неће
смети то дете ни да избаци из учионице. Зашто? Зато што је основно образовање обавезно. Али
постоји много деце која морају да се избаце са часа, ако су неваспитана, безобразна, вулгарна,
ометају рад и право наставника да одржи час. Такву децу нико не може на силу натрати да буду
мирни и да уче.
Наравно да постоје лична права ученика, али где су ту лична и људска права наставника? Па
јел`наставник није људско биће? Знате ли колико има физичких насртаја на наставника за време и
после наставе о којима се само један дан чује и после заташка јер се ништа по том питању
конкретно не деси не кажњавају се починиоци. Па да ли ја треба да се плашим за себе кад кренем
на посао? Знате ли да Ваш закон о правима наставника у просвети директно угрожава личност
наставника?
Деца су још неформирани, млади људи који се морају васпитавати док је то могуће. Ако
родитељ или старатељ то не ради на прави начин, школа је ту као васпитно-образовна установа да
помогне, али због постојећих закона школа ништа не може да уради. Деца то знају, знају да су
наставници апсолутно немоћни а то је права прилика за неваспитане да покажу шта могу и да се
тиме хвале пред другима – како су напали физички наставника, или наставници подигли сукњу на
часу или је извређали или разбили шофершајбну наставнику на колима, пробушили гуме и сл.
Морају се вратити најосновније казнене мере и пооштрити закон у школи. Овако нема поштовања
нити је могуће васпитати будуће генерације и учити их лепом понашању, поштовању свих људи и
култури. Треба се поштовати личност детета али се та личност ако је неваспитана мора на неки
начин васпитати, увођењем неких додатних казнених мера, то мора бити потез који ће ученика на
неки начин посрамити макар мало и утицати да не понови више преступ.
Морају се изрицати строжије казнене мере за одређене преступе и сам поступак мора бити
бржи. Ако дете има макар мањи страх од казни онда ће се другачије понашати.
Деци су дата сва права и та прича се понавља годинама а нико ништа не предузима.
Моогли бисте нпр. да оформите тим, који ће мењати пар наставника који су на боловању у
неколико основних школа, при чему нико не сме знати, па ни наставници ко сте и то би био један
Ваш мањи пројекат. Радећи само пар часова на тим радним местима видели бисте макар мали део
онога што ја објашњавам у овој молби и о чему се годинама прича и можда боље схватити.
Неопходне су измене за добро просветних радника, као и наше државе и будућности, јер са
оваквом децом, ми немамо никакву будућност. Родитељи данашњих основаца припадају
генерацији која је у тешком времену одрастала и навикла да се бори на различите начине, често
преваром и подмитањем, па то не бране ни својој деци. Неким стварима се мора стати на пут и
успоставити опет основне вредности и поштовање тих вредности.
Деца знају да наставници немају високе плате и самим тим мисле да не морају ни они да уче -јер зашто би ако се њихов наставник школовао 10 година и долази у школу у поцепаним патикама
а њега отац довози у мерцедесу? То је додатан разлог због кога нема поштовања и због кога опада
код деце уопште интересовање за наставу (и то је тема за неку другу причу). Али ако нам је
ускраћено то право, на плате које би доликовале просветним радницима, онда молим Вас немојте
ускраћивати и основна људска права.
Ни један човек, као ни просветни радник не треба да доживљава оваква понижења и увреде на
радном месту, које су постале прави МОБИНГ у школи.
Сматрам да је неопходно преиспитивање закона и увођење хитних измена.
Знам да сам само један од наставника, али је мишљење свих нас исто и надам се да овај мој
текст и молба неће остати без коментара и без покретања било каквог решења.
Један од угрожених наставника
28. новембар 2013.