RASPODELA NOVCA U PROSVETI!

unija-beograd300

Duboka kriza u kojoj se obrazovanje u Srbiji nalazi je višedecenijska i iz godine u godinu se sve više produbljuje. Ogleda se na koncepcijskom, finansijskom, organizacionom i kadrovskom planu. U svakom trenutku moramo zadržati svest o tome da su ministarstva i ministri prosvete privremeni i prolazni, a da je dobra škola ono što treba da bude konstanta.

U stručnoj javnosti dugo je vladalo mišljenje da su raznorazna igranja, lutanja i tumaranja srpske prosvete dolazila kao posledica nepostojanja strategije obrazovanja. Međutim, i kad je strategija napisana, lutanje se nastavilo. Očigledno slaba zakonska regulativa jedan je od najklimavijih stubova srpske prosvete, uz nastavne programe i sadržaje lišene nacionalnih obeležja i hronični nedostatak sluha za nacionalne interese koji se mogu postići dobrim obrazovanjem.

Umesto da unapređuje sistem novim zakonskim i podzakonskim aktima, MPN stvara dodatnu pometnju i doprinosi urušavanju preostalih suštinskih vrednosti. Novi pravilnici, nastali iz pokušaja da se, navodno, određene kategorije zaposlenih „bolje rasporede u sistemu“ prava su slika nepoznavanja realnog stanja u školama i realnih potreba srpskog školstva.

Činovnici MPN uspeli su, s teškom mukom, da napišu nove Pravilnike o finansiranju osnovnih i srednjih škola, od kojih je potonji stigao u škole uveliko nakon početka nove školske 2015/2016. godine. Više puta su ih, nakon ukazivanja na očigledne nedostatke, popravljali i dorađivali, ali, što bi naš narod rekao „što se grbavo rodi, vreme ne ispravi“. U škole su stigla dva potpuno neusaglašena dokumenta, skrpljena kao Frankenštajn, jer izgledaju kao da nisu pisani ne u istoj zgradi, već ni na istom kontinentu! Zajednička im je restriktivnost i odsustvo uvažavanja stanja u školama jer se delom istiskuju bibliotekari i medijatekari, a značajno se redukuje i potreba za stručnim saradnicima, administrativnim i pomoćnim radnicima.          Uštede koje će država ostvariti primenom ovakvih pravilnika biće simbolične, šteta znatno veća i direktno će uticati na smanjivanje kvaliteta rada škola.

Ovim pravilnicima desetkuju se bibliotekari u zemlji u kojoj su već godinama katastrofalni rezultati u oblasti razumevanja pročitanog i funkcionalne pismenosti. Umesto da se od njih traži da pomognu u savlađivanju krize čitanja, ide se u smeru ukidanja preostalih ljubitelja i poklonika knjiga. Profesionalni profil bibliotekara nije ograničen na izdavanje knjiga učenicima nego je drugim pravilnikom definisan kao značajan stručni saradnik koji obavlja neuporedivo širi obim poslova. Nesuvisle izjave u medijima, kao opravdanje za veći procenat bibliotekara u srednjim školama, da su oni potrebniji (ili aktivniji) u odnosu na bibliotekare u osnovnim školama koji su prva stepenica ka razvijanju ljubavi prema čitanju, jasno pokazuje promišljenost činovnika MPN i suvislost njihovih odluka i rešenja.

Redukovanje stručnih saradnika sprovodi se u vreme kada postoji veliki broj učenika iz razorenih porodica i kada je nasilje u silnom porastu. Najveći zločin koji se čini novim pravilnicima svakako predstavlja smanjivanje (koje u nekim školama dovodi do ukidanja) procenata psihologa i defektologa u školama. Paradoksalna je činjenica da se to čini paralelno sa veoma glasnom promocijom inkluzije u srpskim školama u koje se bez ikakve zadrške upisuju deca sa najrazličitijim tipovima smetnji u razvoju (od ozbiljnih zdravstvenih dijagnoza do poremećaja u ponašanju). Ko će, ako ne defektolozi i logopedi, da bar malo pomogne nastavnicima i učiteljima u procesu diferencijacije zahteva prema mogućnostima dece obuhvaćene inkluzijom?

Procenat angažovanja logopeda smanjuje se u vreme kada procenat  učenika koji imaju probleme u govoru i jeziku raste. Treba imati u vidu da su logopedi prvenstveno defektolozi, i da su tokom svog bazičnog obrazovanja stekli znanja kojima mogu pomoći deci sa raznovrsnom patologijom, a ne samo govornom: deci sa oštećenim sluhom, sa cerebralnom paralizom, sa smanjenim kognitivnim sposobnostima, sa pervazivnim poremećajima (autizmom). Svim ovim kategorijama govor i jezik su najveći problem. Dete sa posebnim potrebama, zahvaljujući logopedu, može dobiti u školi više potrebnih tretmana od nastavnika koji imaju najviše dva dana teorijskog kursa. Trebalo bi javnost podsetiti na 32 000 000 evra zajma od Svetske banke koji se istopio bez traga i ostavio decu sa posebnim potrebama u redovnoj nastavi sa personalnim pratiocima koji ih vode iz učionice u učionicu.

U vreme cvetanja administracije, umnožavanja beskonačnog broja svakakvih aktivnosti, jalovih timova i beskorisnih izveštaja, najčešće o onome što nije ni u kakvoj bliskoj vezi sa suštinom obrazovanja i vaspitanja, smanjuju se procenti pomoćnika direktora, sekretara i pedagoga. Nastavnici svakako imaju svoju dodatnu pedagošku dokumentaciju koja je jednim aktom MPN samo navodno umanjena, a zapravo je ostala jednako nefunkcionalna o čemu svedoče dnevnici i nebrojene tabele i analize čiji se podaci i rezultati ozbiljno ne razmatraju i ne uvažavaju.

Pravilnik o izmenama i dopuni Pravilnika o sadržaju i načinu vođenja evidencije i izdavanja javnih isprava u osnovnoj školi doneo je neke promene, ali koliko su one revolucionarne možda će neko razumeti iz izjave pomoćnika mininstra za osnovno obrazovanje: „Kod evidencije uglavnom sve ostaje isto, negde je došlo do promene formata – ali je apsolutna novina među učiteljima Dnevnik obrazovno-vaspitnog rada u kombinovanom odeljenju!“ Išlo se na rasterećenje učitelja u ruralnim sredinama koji će moći da odahnu jer će za tih nekoliko učenika da pišu u jednom dnevniku! Dakle, isti pravilnik ništa nije doneo učiteljima koji nemaju kombinovana odeljenja (a imaju od 25 do 30 učenika), a posebno onima koji do besmisla ispisuju silne stranice sa opisnim ocenama u prvom razredu (dnevnik, knjižica, matična knjiga).

Žalosno je što se zakida i na pomoćnim radnicima iako se po neodmerenim nastavnim planovima školski život odvija u dve smene: od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati. Ako su materijalno-tehnički uslovi daleko od evropskih standarda, zar se ne može održavati bar nivo neophodne higijene?

MPN nije posegnulo za jedinim smislenim rešenjem: kontrolom politike zapošljavanja koju sprovode direktori (što se može u najkraćem roku sprovesti preko kontrole školskih uprava), sprečavanjem nekontrolisanog uvođenja novih ljudi u sistem koje nije ni na koji način zaustavljeno. Očigledno je da nema nikakve kontrole ni kada su u pitanju formalno transparentne liste tehnoloških viškova jer se i dalje ne predviđa preispitivanje na koji su način ti viškovi nastali. Ako bi se ušlo u problematiku, postalo bi jasno da je manji procenat onih koji su ostali bez časova smanjenjem broja odeljenja od onih koji su po najrazličitijim osnovama ušli u sistem kao deo glasačkog aparata direktora ili danak uplivu opštinskih vlasti na čija je pleća prešao ogroman finansijski teret obrazovanja.

Naravno, ne štedi se ni na projektima u kojima učestvuju činovnici i bliski saradnici MPN. Još od miliona potrošenih na JISP (Jedinstven Informativni Sistem u Prosveti) koji nije uspostavljen, preko miliona za inkluziju, za razne razvioničarske projekte na temu nordijskog obrazovanja, otvorenog kurikuluma, ponovne standardizacije i uvođenja kompetencija i ostalih najrazličitijih promašaja koji su debelo plaćeni zajmovima i sredstvima kofinansiranja, a predstavljeni samo kao donatorski poduhvati, srpsko obrazovanje potpuno je unakarađeno i izobličeno. Ima se, može se, odlazi se u svet, na studijska putovanja i edukacije o ruhu i kruhu nastavnika i građana Srbije, održavaju se «naučne i stručne» konferencije i skupovi po luksuznim hotelima – samo se na osnovnim školskim potrebama steže kaiš!

Rasprava o Zakonu o udžbenicima najviše se ticala novca i strepnji da će se neko obogatiti od njihove prodaje zato što se novac uselio u središte priče o obrazovanju. Činjenica je da udžbenici donose visoki profit, ali se u krojenju ovog zakona MPN nije usmeravalo ka osiguravanju i podizanju njihovog kvaliteta. Svesno su zaobiđeni mehanizmi za uspostavljanje kontrole i eliminisanje sukoba interesa: isti ljudi pišu programe i udžbenike, međusobno preuzimaju uloge recenzenata i zadržavaju mali krug nastavnika praktičara u komisijama za njihovo odobravanje. Žalosno je šta se sve može pročitati u pojedinim aktuelnim udžbenicima! Povremeno se u štampi pojavi neki kuriozitet iz školskih knjiga, ali kako nije uspostavljen sistem odgovornosti i nema nikakvih posledica, sporni se udžbenici ne povlače iz upotrebe. Agencija MPN koja je odgovorna za kvalitet udžbenika raspisuje tendere za izvršioce koji će raditi u komisijama za pregledanje, ali nikome ne odgovaraju za evidentne propuste.

Izdavači nisu krivi za sve, kvalitet postojećih udžbenika i njihova hiperprodukcija posledica su prevashodno loše uređenog obrazovanja, a novi zakon dodatno pogoduje negovanju monopola. Preobimni i zastareli sadržaji Nastavnih programa nalaze se u osnovi ovog problema, a odluke o njima donose se u zatvorenim okvirima tri tela i uređuju se uredbama i podzakonskim aktima, a ne zakonima. Nepojmljiva je izjava zvaničnika iz MPN da će kvalitet biti poboljšan uvođenjem elektronskog dodatka i ograničavanjem obima udžbenika! Preobimno gradivo treba da stane u tanji udžbenik i da tako postane jasnije?! Roditelji koji nisu sasvim upućeni u problematiku obradovali su se što će đačka torba biti lakša i eventualno jeftinija, ali je to čista varka, kao i procedura izbora udžbenika u školi. Nastavnici su stavljeni na tapet kao glavni krivci za nešto u čemu uopšte ne učestvuju, zato što pokušavaju u gomili ponuđenih da odaberu udžbenik koji je najprihvatljiviji (što nije nimalo lak posao).

Besplatni udžbenici su čista varka jer se ne zna kome pripadaju: školi ili đacima. Roditelji su, nakon pribavljanja dokumentacije, dobili samo iznose od 2000 ili 4000 dinara što je neznatni deo cene udžbeničkog kompleta jednog učenika. Uz knjige, potpisali su ugovor u kojem je predviđeno da se udžbenici na kraju školske godine vrate! Čak i radne sveske, pa se postavlja pitanje smeju li učenici da ih popunjavaju i da li će ih naredne godine, tako popunjene, preuzeti nove generacije!

Pravo je pitanje šta se nalazi u tim udžbenicima i kada će to doći na red?  Svake se godine plasira ista priča o udžbenicima za nacionalne manjine koji predstavljaju titanske poduhvate u čijoj su senci udžbenici za srpsku većinu. Posebno su degutantne najave udžbenika za decu sa smetnjama u razvoju koje se takođe svake godine ponavljaju, a od udžbenika ni traga ni glasa jer ni smetnje nisu ni na koji način u redovnim školama ni klasifikovane ni definisane. Učenici koji ne umeju da čitaju i pišu, prema aktuelnoj praksi, bez ikakvih smetnji završavaju osnovnu školu i čak polažu završni ispit jer ne menja stvar što na njemu ne osvajaju bodove.

U toku jula tekla je javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja – navršilo se i godinu dana od poziva MPN zainteresovanima da šalju svoje predloge izmena ovog zakona. Predloga je bilo veoma mnogo zato što je u njemu veliki broj propusta (trebalo ga je pisati ispočetka), ali je rasprava bila strogo kontrolisana, ograničavajuća za sve učesnike osim za voditelje iz samog ministarstva.

Iz čitave halabuke (pravog „putujućeg cirkusa“) izrodila se samo promena člana 144. koji se i inače morao menjati zbog usklađivanja sa Zakonom o radu. Sve ostale izmene su na čekanju (čekaju Godoa). U međuvremenu je stupio na snagu Zakon o maksimalnom broju zaposlenih u javnim službama, kao i ministrovo uputstvo naslovljeno na školske uprave i direktore o primeni tog zakona. Nakon uputstva o primeni, stiglo je i tumačenje samog uputstva, nešto kao uputstvo za primenu uputstva za primenu zakona. Kao i sva ostala akta iz kuhinje MPN, izaziva brojne zabune o načinu primene, što pogoduje manipulacijama.

Nastavilo se sa starom praksom da se planovi i programi usvajaju i šalju školama krajem avgusta ili u septembru. Konkretno, 27. avgusta 2015. godine usvojeni su nastavni planovi i programi za obrazovne profile: arhitektonski tehničar, operater mašinske obrade, tehničar za reciklažu, a do značajnih promena je došlo i u programima nastavnih profila vezanih za elektrotehniku, saobraćaj, tekstilstvo i kožarstvo. Nastavnici koji predaju ovim profilima najpre treba da se „izboduju“, pa onda oni koji ostanu, treba da najpre prouče nove planove i vide šta će raditi u sledećoj školskoj godini.

Utihnule su trenutno glasne priče o „dualnom obrazovanju“, ali je očigledno da će požar da se gasi slamom. MPN je prethodnih godina ukinulo prag znanja prilikom upisa u četvorogodišnje škole (minimalni prag znanja prilikom polaganja male mature). Posledica nepromišljenog poteza jeste nestanak i potpuno gašenje trogodišnjih i zanatskih zanimanja. Stručna javnost je uzalud ukazivala na ovu očiglednu anomaliju. Brzopleti i kratkovidi obrazovni stratezi predložili su uvođenje „dualne nastave“ iako se ona, naravno, nigde ne pominje u „Strategiji obrazovanja“ ali je ideja ministarstvu sugerisana „odozgo“. Iz krugova bliskih državnom vrhu, a naročito od poslovnih ljudi čije se mišljenje o svemu uvažava, pa i o onome očemu nemaju pojma, stižu i naopaki nalozi, da se obrazovni programi i obrazovanje u celini prilagode hirovitim potrebama tržišta rada. Umesto da se škole i obrazovanje upravo udalje od tržišta, a da se deo obuke prepusti poslodavcima, koji tačno znaju kakve su im potrebe, naše škole se prisiljavaju (naravno bezuspešno) da se prilagođavaju tim veoma promenljivim  potrebama!?

Nijedan ministar prosvete do sada nije shvatio da iz škole treba da izađe osoba koja je u stanju da savlada i primeni nove informacije, a ne gotov radnik kome je za svaku promenu tržišta neophodna nova škola. Sadašnje ministarstvo prosvete moglo bi se okarakterisati kao neko ko na dobro uočene probleme u prosveti uvek pronalazi pogrešna rešenja. Međutim, zbog lošeg stanja u obrazovanju prst se redovno upire u puke „izvođače radova“, prosvetne radnike. Oni samo slede i primenjuju (zato što moraju) uputstva koja dobijaju, često i sasvim besmislena.

Jedan od poslednjih velikih projekata, „Program modernizacije škola“ koji je trebalo da bude realizovan od 2010. do 2014. godine, vredan 50 miliona evra obezbeđenih zajmom kod Evropske investicione banke, trebalo je s obzirom na visinu sredstava da donese očigledne rezultate. Iako se jasno vidi koliko su nam škole poslednjih godina modernizovane, niko ne pita gde su nestale tolike pare i kako je došlo do toga da i ovo što smo u školama imali i u vreme najvećih kriza sada bude umanjeno i ukidano. Kako smo spali na to da skromne školske biblioteke, čiji fond godinama niko nije bio nadležan da popunjava, rade dva sata dnevno, a pomoćne radnice u još manjem broju olinjalim krpama  potiru po hodnicima?

Zastrašivani gubitkom časova i norme, obespravljeni, suočeni sa neprestanim spočitavanjem i podmetanjem kako im je novac najvažniji, nastavnici se polako povlače pred rušilačkom stihijom činovnika MPN i nadležnih prosvetnih agencija. Njihova sindikalna borba obezvređuje se i omalovažava u javnosti stavljanjem materijalnih pitanja u prvi plan i zataškavanjem sindikalnih ciljeva koji se tiču haosa u obrazovanju.

Nastavnici bi voleli da se njihov rad više ceni i vrednuje, ali oni najpre žele pravu i dobru školu jer imaju i svoju decu i unuke. I listom nemaju ni rezervni posao ni rezervnu domovinu.

 

Resor za obrazovni sistem USPRS

4 komentara na RASPODELA NOVCA U PROSVETI!

  1. Marijana kaže:

    Nije mi poznato ko je autor teksta, ali me iznenađuje da se neko upućen, inteligentan i pismen uopšte bavi srpskom prosvetom. Sad mi je ipak malo lakše kad znam da je tako. Hvala autoru.

  2. [...] Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine: Raspode… (22.9.2015) [...]

  3. Snežana kaže:

    Zastrašujuća istina je još staršnija u pojedinim delovima Srbije ili u pojedinim nadležnostima Školskih uprava, koje uredno prosledjuju školama nove Pravilnike, uputstva, informacije o novim propisima, u kojima pozivaju škole da se direktno Ministarstvu obrate zahtevima za vecim/manjim brojem izvršioca, na osnovu procenjenih potreba podrške deci. Škole pišu pozivajući se na važeće Zakone i nove propise, ali , kako se dobijaju usmeni odgovori u -nekoj – Školskoj upravi – na Balkanu – „gore“ ( u to isto Ministarstvo iz kojih stižu dopisi) je zauzet stav – da podrške nema i neće biti odobrena ( a radi se o dodatnoj obrazovnoj, socijalnoj i zdravstvenoj podršci deci sa teškim smetnjama u razvoju, koja nastavu pohažaju u redovnim odeljenjima. Svi se kunu u tu decu, a uskraćuju im elementarno pravo na neophodnu podršku stručnog lica: defektologa, logopeda…Dragi roditelji, Ministarstvo prosvete toliko brine o potrebama Vaše dece i neophodnoj podršci, da će je Vaša deca dobiti, ako sami platite: logopedske , defektološke, sociološke, zdravstevene tretmane, negde privatno, daleko od škole, u kojoj Vaše dete ide „divno“ zbrinuto u „paroli“ – kvalitetno obrazovanje, pod jednakim uslovima za sve“. Zona sumraka!

  4. Koleginica kaže:

    Procitala sam u poslednje vreme dosta kritickih tekstova, ali ni jedan nije ovako sveobuhvatno predstavio probleme obrazovanja. Nadam se da postoji nacin da ga predocite siroj javnosti i onima koji su iznad naseg ministarstva, jer, ma koliko se slagali sa njim, mi koji ga citamo sve to znamo i nemocni smo da ista promenimo.Puna podrska!

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

*

code

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*