Kad se šćaše po zemlji Srbiji

Po Srbiji jadnoj i nesrećnoj,

Ekspert, Marko, jedan do drugoga.

I rekoše, čvrsto i odlučno,

Uzmi deset, a može i više!

Uzmi brate, koliko ti drago.

O, moj dični, Kraljeviću Marko,

Srpski sine, velikog čuvenja,

Gle, junače, šta nam ovi rade!

Smanjuju nam plate, već malene!

Puna su im usta obećanja,

Obećanja, ludom radovanja.

Živimo u paralelnoj stvarnosti jer koja poljana bi sebe nazvala Državom, ako ne radi svoj posao i služi narodu, nego paradira i ubeđuje puk da nam je mnogo lepo, samo smo razmaženi, pa to ne vidimo? Gde se smanjuju zarade preko 25, a zvanična statistika izračuna da korpa sa osnovnim namirnicama košta 65 hiljada!? Kakvi su to cirkuzanti od političara koji se samo slikaju, kao filmske dive, a ne hapse one u čije džepove se preliva narodna sirotinja? Je li to patriotizam da stotine hiljada (unesrećenih) dinara ostavljaju sebi, a nama tvrde da nema inflacije, jer ovog meseca nisu piskupeli brodski motori i delovi za satelite, već samo životne namirnice? Čiju to inteligenciju vređaju kada kažu da će nekada biti bolje, a nisu u stanju da otpuste ni jedan polupismen politički škart, nego će teret krize snositi stubovi (svakog normalnog) građanskog društva, lekari i profesori?

Da li je moguće objasniti nebulozu da plate smanjuju jednima, a ostali će privređivati isto jer, valjda će vanzemaljaci nastaviti jednako da troše, pošto ova vlast nema ingerencije u vasioni? Zašto ne naplate poreze od najbogatijih, nego se sa njima nešto kao dogovaraju, a mi, kao imamo kolektivnu amneziju (na koju apsolutno računaju), pa smo zaboravili šta se u kampanjama obećavalo? Ko bi se dičio zaduživanjem praunuka i otvaranjem (ili zatvaranjem?) narodnih kuhinja? I, pitanje svih pitanja, da li smo se mumificirali ili su nam mozak televizije popile, kada se samo srpski učitelji bune i štrajkuju (ne svi, nekima je dobro), a onomad se pridružiše advokati, policajci i (konačno!) studenti?

Jasno, smisao je u još jednom mandatu, makar nekom deliću. I nije samo novac pokretač, više je moć da neko nekoga za nešto pita. Nije vodio(la) ni porodicu, nije se brinuo(la) ni za kućnog ljubimca, ali zna šta nam je, kao narodu, činiti.

Na žalost, ne mogu nikoga da pohvalim, a tako bih želela! Kažem, na primer, ovi ili oni, radili su dobro i imali kapacitet . Avaj!, nema ideje, nema vizije, nema misije, samo sunovrat.

A onda se setim, završila sam školu na klasičan, danas demode način, da je Marko, jedan od nas, cedio suvu drenovinu!!!

I shvatih tada, još ima nade! Ispitivanje tla pokazuje da korenja više nema, pojedosmo ga devedesetih, ali ceđenje, još neisceđenog čini mi se kao spasonosna ideja! Analize govore da ovog kaloričnog spas-napitka nema mnogo, ali ko još zagleda slamku prilikom davljenja? Kao da imamo neki drugi izlaz, razmaženi narode!

Zaguslajmo:

O, čuveni Kraljeviću Marko,

Daj nam Marko, ako boga znadeš.

Daj nam recept, ili pitaj majku,

Kako li se, o junače srpski,

Kako li je cedi drenovina?

I još nešto, veliki viteže,

Ima l negde veće količine,

Ove tvoje suvonjave biljke?

Kako stvari stoje, mili rode,

Krizi ovoj kraj se ne nazire!

Dragi moj, prosvetni, zdravstveni, vojni, policijski, umetnički, studentski, penzionerski, i ostali nelopovski, napaćeni narode, držite palčeve! Marko je već jednom uslišio vapaje i sišao na zemlju. Srbi su ga svakodnevno prizivali, a Radoje (čitaj, slavni Domanović) uspeo je tada da zabeleži junakov dijalog sa samim Bogom

- Pusti me, Bože da vidim šta rade dole oni moji slepci! Dosadi mi njihova kuknjava i zapomaganje.

- E, Marko, Marko – uzdahnu Gospod – sve ja znam, ali kada bi se njima moglo pomoći, ja bih im prvi pomogao!

Šta će sada reći, ako se pojavi, ne mogu ni da pretpostavim … Ipak, muka ne pita.

Zato, idemo svi:

Nemoj Marko previše gledati

U šta su se Srbi pretvorili,

Sad pomaži, ako boga znadeš!

Smanjenje je već u proceduri,

Drenovinu Marko da cedimo,

Da cedimo i Srpčad hranimo!

Krizi ovoj kraja biti neće!

Jasna Janković

rukovodilac resora za obrazovni sistem USPRS