Danas počinje drugo polugodište. Školstvo nastavlja rad u otežanim uslovima koje diktira epidemija: roditelji mogu izabrati da đak uči isključivo onlajn, ali će za ocenu odgovarati u školi. Učenici od prvog do četvrtog razreda osnovnih škola vraćaju se u školske klupe, po grupama, a stariji osnovci i srednjoškolci na neposrednu i onlajn nastavu, naizmenično, po utvrđenom rasporedu. Pred đacima i školskim radnicima je više od 20 radnih nedelja i jedan prolećni raspust do kraja nastavnog dela ove, po svemu atipične, školske godine.

– Ništa ne bismo bez podrške roditelja uradili u nastavi onlajn. Iskusniji nastavnici pomagali su kolegama manje vičnim nastavi na daljinu. A šta bismo svi koji smo se zarazili bez lekara koji su nas lečili? Mogli bismo da izvučemo zaključak važan i u godinama koje dolaze bez korone, da jedni bez drugih ne bismo izdržali – ističe u razgovoru za „Politiku” Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije na početku niza jednako važnih, ali manje ohrabrujućih zapažanja iz ugla 30.000 praktičara, učitelja i nastavnika, članova sindikalne organizacije kojom rukovodi.

Ima li prepreka za nastavak radnog dela školske godine?

Obavešteni smo o nastavku školske godine jer naši ministri nikako da shvate da socijalni dijalog znači da bar čuju naše mišljenje pre nego što donesu odluku. Smatram da je u drugo polugodište trebalo krenuti onlajn ili produžiti raspust nedelju dana, dok se ne skupe podaci o tome koliko je učenika i zaposlenih u ovom trenutku zaraženo ili u izolaciji. Krećemo, a da tačno ne znamo kakva je situacija. Pred nama je napornih pet meseci nastave, a onda još napornije zaključivanje ocena, mala matura u osnovnoj školi i u srednjoj velika, koja nema nikakav značaj i čisto je maltretiranje učenika i nastavnika. U najtežem trenutku od septembra do sada van sistema u osnovnim i srednjim školama bilo je 11.000 zaposlenih, zaraženih ili u izolaciji zbog kovida 19. Zamenu za učitelje bilo je nemoguće naći, kao i za nastavnike matematike, informatike i stranih jezika, koji nam nedostaju i u redovnim okolnostima. Najviše smo brinuli za decu, a osnovci su, pokazalo se, bili najodgovorniji. Izuzetno savesni, nosili su maske, nisu delili užinu, pokušavali su da se ne druže, da održe distancu. Izuzetno savesni bili su i prosvetni radnici radeći uporedo u školi i onlajn s povećanim obimom posla i stresa.

Očekivali ste da će uvođenje državne mature ponovo biti odloženo, a da će mala biti sprovedena bez izmena?

Ne možemo da sprovedemo veliku maturu jer ne možemo da se dogovorimo kuda idemo. Zakazao je ceo sistem. Velika je greška što ona do sada nije već pilotirana nekoliko puta. Potrebno nam je četvrt veka da bismo doveli veliku maturu na prihvatljiv nivo i svi smo krivi za to, a prvenstveno ministri prosvete od 2000. godine do danas. Ali se pravimo da je u redu što i dalje teže polažemo malu maturu nego veliku. Sadašnji osmaci završili su sedmi razred onlajn, od početka ove godine malo su išli malo nisu išli u školu. Postavila sam pitanje da li je mala matura, ovakva kakva je, u ovoj situaciji sprovodiva. Ona mora ostati zbog kvalifikacione uloge za upis u srednje škole jer odavno znamo da opšti uspeh nije uvek merilo znanja. Ne bi smelo da tog ispita nema, ali treba li ova deca, posle ovakvog sedmog i osmog razreda, koji su i inače najteži, da polažu svih sedam predmeta na završnom ispitu. Ima logike da se malo smanji obim predmeta na maloj maturi, ako to bude predlog nadležnih, mi ćemo ga podržati.

Da li je obrazovanje u toku epidemije uspešno digitalizovano ili pretvoreno u imitaciju nastave?

Da će doći trenutak u kome će školstvo da ugrozi obrazovanje, rekao je Mark Tven. Živimo taj trenutak. Idemo u školu, upisujemo lekcije, trkom prelazimo gradivo. Nemamo vremena da se osvrnemo i proverimo koliko nas đaka prati, moramo da ubrzamo da stinemo što je propisano planovima i programima. E, to je ugrozilo obrazovanje. Forma je ugrozila suštinu. Sigurna sam da taj problem nemamo samo mi. Ceo svet se trese strahujući za svoje obrazovanje. Školstvo će preživeti, a šta ćemo s obrazovanjem? Na gubitku je. Uvek se kaže da je prosveta prioritet, a sabere se da je trošak. Svaka vlast objašnjava da smo siromašni i nemamo da izdvojimo više za prosvetu, a u stvari smo siromašna država zato što ne izdvajamo više za prosvetu. Vlast se deklarativno zalaže za digitalizaciju, obavezni predmeti za osnovce su informatika od petog i digitalni svet od prvog razreda i ponosimo se što smo u tome prvi, dok su naši alati u tehničkom smislu oskudni, a bez alata nema zanata.

S kakvim će znanjem učenici izaći iz ove školske godine?

Svaka sledeća godina u sticanju znanja mora da se osloni na prethodnu. Kad se oslonite na rupu – propadnete. Učitelji i nastavnici su od septembra pokušavali uporedo da urade što nisu uspeli prošle školske godine i da se na to naslone u ovoj, ali neuspešno na časovima od pola sata. Deca će što se znanja tiče iz ovakve školske godine sigurno izaći oštećena, a biće i emotivno oštećena. Svi ćemo biti na gubitku. Previše se oslanjamo na entuzijazam nastavnika koji, ipak, nije beskrajan. Tako se i nadamo da ćemo nivelisati sve što od marta prošle godine nismo uopšte uradili ili nismo imali vremena da uradimo kako valja, jednom kad se obrazovanje vrati na staro, mada ne znamo kad će to biti. Nije realna procena u januaru da ćemo se u maju i junu vratiti klasičnoj nastavi. Pre ćemo se do tada u nekom trenutku ponovo vratiti nastavi na daljinu jer smo daleko od potrebnog imuniteta u školskoj populaciji i društvu.

Kada će prosvetni radnici primiti vakcine?

Školama je u petak 15. januara stigao dopis u kome se pozivaju prosvetni radnici da se do 17. januara prijave za imunizaciju u takozvanoj drugoj fazi. U prvoj su zdravstveni radnici i starija populacija, u drugoj prosvetni radnici u srednjem i visokom obrazovanju, dok su u trećoj zaposleni u osnovnim školama i predškolskim ustanovama. Definitivno je da vakcinacija neće biti obavezna, ali i da od 18. januara u škole dolaze i kolege koje već imaju hronična oboljenja i za koje je opasno ukoliko im se pridruži kovid 19. Prosek starosti školskih radnika je blizu 50 godina, čemu je doprinela i višegodišnja zabrana zapošljavanja. Na te ljude prvo treba bratiti pažnju. Dok ne prime vakcinu, naš je predlog da oni koji su u rizičnim grupama rade od kuće. Nas u sistemu ima mnogo, 110.000 zaposlenih samo u osnovnim i srednjim školama. Ne znam kada ćemo stići na red za vakcinu. Biće potrebno nekoliko meseci, a u tih nekoliko meseci bojim se da ćemo se u nekom trenutku vratiti na rad onlajn. Kada smo pred zimski raspust prešli na onlajn, udvostručio se procenat zaraženih, na deset odsto učitelja koji su jedini ostali u neposrednoj nastavi. Inače iscrpljeni, ostavljeni su u učionicama i to platili zdravljem.

Ukinuta je uredba o zabrani zapošljavanja, šta to za prosvetu znači?

Tim povodom pre nekoliko dana bili smo na sastanku s Brankom Ružićem, ministrom prosvete. Zaključili smo da je najbolje da škole iskažu potrebu, raspišu konkurs, ali da svaki prijem u radni odnos bude pod strogom kontrolom u koju će biti uključeni sindikati. Gde takve provere nema, direktori jedva čekaju da zaposle neke svoje, ne zanima ih kvalitet dokazan u radu godinama na određeno. A to je omogućio sistem ozvaničen u vreme Šarčevićevog mandata, da svi direktori odgovaraju ministru, a ne školskom odboru. U toj lošoj proceni da će jedan čovek moći da kontroliše ceo sistem, pokazano je da na mesto direktora dolaze poslušnici vlasti.

Zašto se niko ne bavi inflacijom odličnih ocena za oskudno znanje učenika?

Kao društvo se suštinski ne bavimo obrazovanjem. Stupci su nam puni loših vesti, ne govorimo dovoljno o izuzetnim đacima, školama, učiteljima i nastavnicima. Mi se 16 godina nismo makli po rezultatima PISA testiranja, 20 godina ne možemo da uvedemo državnu maturu, sve su nam bolji rezultati opšteg uspeha, a đaci znaju sve manje. Ne mogu a da se ne zapitam da li je moguće da o tome niko ne brine. Sami sa sobom imamo problem. Ako ne shvatimo koliko je obrazovanje važno, ne znam da li uopšte imamo budućnost. U zemlji u kojoj se kupuju diplome i doktorati, to je potpuno nebitno.

Svaki drugi osmak je odličan, svaki peti sa svim peticama, svaki sedmi vukovac i ta statistika se ne menja godinama. Zašto se poklanjaju nezaslužene ocene?

U junu će biti osma godina da pravimo tu statistiku, a prethodnih sedam kao da smo je samo prepisivali. Razloge vidim u velikim pritiscima na nastavnike, pre svega od države koja ne ceni svoje prosvetne radnike pa i roditelja koji ne priznaju ocenu manju od petice i četvorke. Nikada nas niko nije učio objektivnom ocenjivanju. Nastavnici pribegavaju tome da ne oštete đaka, između tri i četiri većina će dati četvorku, jer ne može da odvoji empatiju od ocenjivanja, a korona to dodatno komplikuje. I bez korone u pitanju je sistem koji ni učeniku ni nastavniku ne daje prostora da kada urade nešto dobro za to budu pohvaljeni i nagrađeni. Organizacija škole koja se sve više svodi na formu, upisivanje, portfolije, seminare kao privid unapređenja obrazovanja suštinski ne čini da se nastavnik bolje oseća, zato se prosvetni radnici povlače. I to što još nismo uveli platne razrede potvrđuje da država ne želi da prosvetne radnike nagradi platama daleko iznad republičkog proseka, onda ne čudi demotivisanost nastavnog kadra iako nas ima još koji se borimo i ne nameravamo da se povučemo.

Izvor: Politika