STOP NASILjU U ŠKOLAMA – STOP DEGRADACIJI PROSVETE

viber_slika_2022-11-25_14-10-27-436

U priručniku pod nazivom Program radionica za izgradnju školskih pravila i vrednosti, koji su dobile sve škole uključene u Program „Škola bez nasilja“ nalazi se sledeći citat: „Male promene neće školama doneti potreban napredak…promene moraju biti velike poput promena koje se dešavaju u fabrikama kada se napusti rad na jednoj proizvodnoj liniji“. I svi su izgledi da smo stigli upravo do tog trenutka.

Gotovo svakodnevno smo neposredni svedoci porasta nasilja u svim društvenim sferama i njegovim porama, u društvu uopšte, pa samim tim i u školama, na svim relacijama. Kao sociološki fenomen, nasilje je uvek višefaktorski uslovljen. Na pojavu nasilja u školama utiče opšti socijalni kontekst, čitavo društvo, odsustvo kulture dijaloga i kulture uljudne i pristojne komunikacije, utiču društvene mreže i mediji koji obilato i svakodnevno promovišu nasilnu komunikaciju i nasilno ponašanje kroz mnoštvo rijaliti programa, pružanjem širokog medijskog prostora negativnim programskim sadržajima i negativnim „uzorima“ po decu i mlade ljude. Na pojavu nasilja utiče i loš školski etos i nereagovanje na pojave nasilja u školama, utiče porodica, narušeni i disfunkcionalni odnosi i obrasci ponašanja unutar njenih članova, koji se potom prenose i na decu koja žive u takvim disfunkcionalnim porodicama. Na pojavu nasilja u školama  utiču i roditelji učenika, sve češće i sve smelije, direktno i indirektno. Direktno, kroz agresivno i nasilno ponašanje prema zaposlenima u školama. Indirektno, kroz nasilno ponašanje prema deci u porodici, koja tako naučene obrasce ponašanja prenose na školsku sredinu i vršnjačke odnose, ali i na relacije sa nastavnicima, po uzoru na negativne porodične i/ili društvene uzore i idole. Indirekto, kroz plišano, prezaštićujuće vaspitanje onih roditelja koji su prava svoje dece uzdigli na tron, nauštrb obavezama i odgovornostima koji bi zajedno trebali da idu rame uz rame sa dečjim pravima, roditelja koji su prava i potrebe svoje dece uzdigli na porodični i školski pijedestal, nauštrb prava i potreba druge dece.  Negativne posledice ovakvog sve rasprostranjenijeg vaspitnog stava su neodgovoran odnos dece prema radu i školskim obavezama, razmaženost i neotpornost na životne nedaće i probleme, izbegavanje obaveza i odgovornosti, nedovoljno razvijene socijalne veštine za konstruktivno rešavanje sukoba, što u krajnjem ishodu opet vodi pojavama nasilja u školskom okruženju na relaciji sa vršnjacima, ali i sa nastavnicima. I onda, kao vrh apsurda, imamo pojavu da roditelji sa pomenutim prezaštićujućim vaspitnim stavom pravdaju nasilno ponašanje svoga deteta (prema drugom detetu ili nastavniku) čineći time i detetu i nastavniku tzv. medveđu uslugu. Detetu oduzima pravo na grešku i šansu da preuzme odgovornost, a nastavniku podriva autoritet i vezuje mu ruke da vaspitno deluje na neprihvatljivo ponašanje učenika.

Imajući u vidu da su sve teži i suroviji oblici porodičnog i vršnjačkog nasilja, nasilja među učenicima i nasilja učenika prema nastavnicima, s pravom se možemo pitati gde je i kako je nestala empatija, baš kao što se s pravom možemo pitati gde li je i kako je nestalo i urušilo se dostojanstvo jednog tako plemenitog i misionarskog poziva kao što je to poziv prosvetnog radnika. Uporedo se nameće još jedno mučno pitanje, da li je ovakav negativan odnos roditelja, učenika, mladih ljudi (koji u širokom luku zaobilaze poziv nastavnika, što za posledicu ima deficit nastavnika matematike, fizike, hemije, informatike-ovi poslednji prelaze u IT sektor) i opšte javnosti prema pozivu učitelja/nastavnika/profesora uslovljen odnosom države prema obrazovanju i njegovim nosiocima, u kojoj prosvetni radnici imaju ispodprosečne plate i natprosečan obim administrativnih poslova koji im se sve više i iz godine u godinu pridodaje, uz redovan rad i realizaciju nastavnih i vanastavnih aktivnosti u odeljenjima do 30 i više učenika, koje pohađaju i učenici iz raznih osetljivih grupa i učenici sa smetnjama u razvoju. Ovim učenicima uskraćana su prava na optimalno učenje i učestvovanje u školskom životu i radu, gde god im nije obezbeđena usluga ličnog pratioca i/ili pedagoškog asistenta (što nije redak slučaj u školskoj praksi), a odsustvo usluge ličnih pratilaca i pedagoških asistenata, koji bi trebali da budu podrška ne samo učenicima i roditeljima, već i nastavnicima u realizaciji obrazovno-vaspitnog rada sa učenicima, dodatno otežava i usložnjava rad prosvetnih radnika u školama.  Ono što takođe dodatno otežava obrazovno-vaspitni rad u školama, jeste oštar sukob između vrednosti koje nastoje da neguju i promovišu škole na jednoj strani i vrednosti savremenog društva, na čelu sa medijima na drugoj strani, koje beleži dekadenciju i devalvaciju istih tih humanih, ljudskih vrednosti na kojima počiva rad prosvetnih radnika u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

I za kraj, treba reći i to da je kreativna i zanimljiva nastava, jedan od značajnih faktora prevencije nasilja u školama. Zanimljiva i kreativna nastava u značajnoj i velikoj meri uslovljava kvalitetno obrazovanje, a da bismo imali kvalitetno obrazovanje, potrebni su optimistični, produktivni i zadovoljni nosioci tog istog obrazovanja.

Vreme će pokazati da li je obrazovanje vrednost za koju će se ubuduće zalagati ovo naše društvo i da li ćemo u skorije vreme biti na izvorištu pedagoškog i svakog drugog realnog optimizma u pogledu rešavanja našeg nepovoljnog socijalnog i materijalnog statusa koji već dugi niz godina „uživamo“ u društvu.

Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

*

code

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

*