Srbija ne zaostaje značajno u odnosu na prosek Evropske unije i susedstvo u ulaganju u osnovno i srednje obrazovanje kada se ono posmatra kao procenat bruto domaćeg proizvoda u periodu pre početka krize (3,11 % u Srbiji 2007. naspram EU proseka od 3,37% u 2007. godini). Ova činjenica zabrinjava, jer i pored značajnih javnih ulaganja u obrazovanje, minimum kvaliteta obrazovanja meren postignućima većine učenika izostaje, što dovodi u pitanje opravdanost izdvajanja sredstava poreskih obveznika u obrazovanje.
Pritom, naročito zabrinjava činjenica da su najveća javna ulaganja (sredstva iz državnog budžeta) u osnovno obrazovanje usmerena su gotovo isključivo na pokrivanje izdataka za lična primanja zaposlenih u školama, dok za razvojne programe usmerene na poboljšanje kvaliteta obrazovanja gotovo da i nema budžetskih izdvajanja.

Zašto se onda govori o neracionalnoj mreži škola i premalim odeljenjima i zašto je to u ovom trenutku bitno? Odgovor svakako leži u ekonomskoj krizi u Srbiji koja je razgolila neefikasnost postojećeg modela organizacije kao i ekonomsku neodrživost postojećeg javnog sektora kome pripada i obrazovanje. Ukoliko se štednja i smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru postavlja kao imperativ pitanje je kako sprovesti racionalizaciju sistema obrazovanja, a da to ne naškodi kvalitetu i dostupnosti obrazovanja?

Sledeći grafikon pokazuje konstantan i ujednačen pad broja učenika u osnovnom obrazovanju u periodu od školske godine 2000/01 kada je osnovne škole u Srbiji pohađalo 711.954 učenica i učenika, da bi 13 godina kasnije taj broj bio gotovo za 150 hiljada učenika manji tj. ukupan broj učenica i učenika je bio 565.199. Trend smanjenja broja učenika nije bio praćen odgovarajućim prilagođavanjem broja školskih objekata jer ukupan broj školskih objekata smanjen sa 3607 u školskoj 2000/01 godini na 3455 školskih objekata u školskoj 2012/13 godini.

mreza skola

Jedno od rešenja je racionalizacija mreže škola, gde su upravo demografski trendovi i migraciona kretanja ključni za upravljanje mrežom osnovnih škola i planiranje odluka o statusnim promenama i nameni objekata u kojima se odvija nastavni proces.

U ovom slučaju objekti ugašene škole mogu biti upotrebljeni za druge potrebe obrazovnog sistema ili neke druge javne službe. U pojedinim lokalnim samouprava je vidljiv nedostatak prostora za srednje obrazovanje (npr. Kikinda), dok određeni broj osnovnih škola ima višak prostora. U Kikindi nije došlo do optimizacije mreže osnovnih škola pa će na kraju učenici koji su „uživali“ u prostranim osnovnim školama za nekoliko godina biti suočeni sa neadekvatnim uslovima u srednjem obrazovanju. U slučaju Beograda i Novog Sada vidljiv je problem nedovoljnog prostora za predškolsko obrazovanje pa su se i pored polupraznih osnovnih škola gradili vrtići. Istovremeno je usled priliva stanovništva bilo neophodno graditi nove škole u pojedinim delovima gradova ili prigradskim naseljima. Stoga se može zaključiti da je obrazovni sistem elastičan samo onda kada ga je potrebno povećati, ali da promene izostaju u slučajevima kada je neophodno ukinuti određene ustanove i promeniti namenu objekata.

Problem postaje još dublji ako se obrazovni sistem sagledava integralno, a ne parcijalno. Pojedini fakulteti Univerziteta u Beogradu decenijama imaju problem manjka prostora, dok se u neposrednoj blizini nalaze poluprazne osnovne škole sa viškom prostora. Moguće je pronaći različita objašnjenja za pobrojane nelogičnosti, ali je svakako najvažniji argument sistemskog karaktera: o mreži osnovnih škola odlučuje lokalna samouprava, dok mrežu srednjih škola usvaja Vlada Srbije koja odlučuje i o statusu fakulteta čiji je osnivač država. Navedeni argumenti su jasni primeri da postojeća podela nadležnosti nije odgovarajuća niti je usmerena prema potrebama učenika, studenata i lokalne zajednice.

Kada sagledamo opisane probleme možemo definisati sledeće modele optimizacije mreže osnovnih škola kojima bi se pozitivno delovalo na državni budžet i budžete lokalnih samouprava:

1. Potpuni prestanak rada-ukidanje, pripajanje i prenamena objekata koje je koristila mala centralna škola;

2. Postepeni prestanak rada-prestanak upisivanje narednih generacija čime se ograničava rad male centralne škole na nekoliko godina;

3. Delimični prestanak rada-ukidanje statusa pravnog lica i pripajanje male centralne škole drugoj, većoj centralnoj školi uz nastavak održavanja nastavnog procesa u objektima ugašene škole;

4. Grupisanje određenih nenastavnih delatnosti na nivou lokalne samouprave-u Bačkoj Topoli uspešno funkcioniše model tzv. Združene škole u kojoj se odvijaju svi administrativno-finansijski poslovi za sve osnovne škole sa teritorije lokalne samouprave. Na taj način se ostvaruju uštede i za republički budžet i za lokalni budžet.

5. Ugovaranje-određene nenastavne delatnosti (čišćenje školskih objekata, administrativno-finansijski poslovi i dr.) se mogu preneti na privatni sektor ugovaranjem međusobnih prava i obaveza pri čemu se smanjuje ukupan broj zaposlenih u školama;

Nije moguće pronaći jedistven model za sve lokalne samouprave u Srbiji već je potrebno da svaka lokalna samouprava sagleda specifičnosti i opredeli se za model koji im najviše odgovara.

U studiji* koja je dostupna ovde razvijena je metodologija za racionalizaciju mreže škola u gradskim sredinama. Primera radi, samo optimizacija na nivou opštine Stari grad donela bi uštede od oko 17,5 miliona dinara na godišnjem nivou.

*autori studije: Mihailo Babin i Predrag Lažetić

http://www.meravlade.rs/