Na osnovu izlaganja naših kolega i gostiju, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, sa Okruglog stola, održanog dana 16. februara 2017. godine, donosi sledeće Zaključke:

1. U osnovi zakonskih rešenja moraju da budu uključena tri osnovna principa:
Demokratizacija, depolitizacija i decentralizacija. Njihova primena u
svakodnevnom radu ustanova bi morala da predstavlja istinski napredak u
obrazovno-vaspitnoj delatnosti.
2. Nacionalni Prosvetni Savet nipošto ne sme biti uzgredna institucija, koja se
sastaje po potrebi. Njegov rad bi trebalo precizno definisati kako bi
predstavljao najboljeg ravnopravnog saradnika Ministarstvu prosvete, kao telo
koje na efikasan način uključuje struku prilikom rešavanja konkretnih pitanja i
problema. Ova institucija nipošto ne sme biti svedena na sluškinju Ministarstva
prosvete, jer se onda gubi smisao njenog postojanja.
3. Zakoni, vezani za obrazovanje i vaspitanje bi morali da slede odredbe i smernice
zacrtane u Strategiji obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. Godine. Ona i dalje
predstavlja dokument koji je usvojen od strane Vlade Republike Srbije i Narodne
Skupštine Republike Srbije.
4. Verska nastava i građansko vaspitanje moraju da imaju mesto u našem obrazovnom
sistemu. Postojanje verske nastave i alternativnog predmeta je pokazatelj da je
naš obrazovni sistem otvoren za različite poglede na svet, i da država Srbija u
praksi poštuje pravo roditelja da im deca budu obrazovana i vaspitana u skladu sa
njihovim verskim uverenjima. Kroz ova dva nastavna predmeta se pre svega
unapređuje vaspitna funkcija naših škola. 16 godina nakon vraćanja verske
nastave u naše škole, nije vreme za preispitivanje njenog postojanja ili
marginalizovanja, već je krajnje vreme da se ta nastava unapredi, i konačno reši
radno-pravni status nastavnika verske nastave koji su do sada u tom smislu bili
diskriminisani.
5. Službe koje obavljaju upravni i pedagoški nadzor su krajnje nestručne i
neorganizovane, smatramo da je dobro rešenje što će njihov rad biti uređen
posebnim zakonom. U nacrtu zakona je proces tzv. Spoljašnjeg vrednovanja, koji se u
našim školama sprovodi na osnovu standarda koji su prepisani iz stabilnih
obrazovnih sistema, podignut na nivo mere svih vrednosti rada u školi. U obavezi
smo da ukažemo na pogubnost i štetnost ovakvog gledišta.
6. Način na koji je predviđeno u Nacrtu Zakona da se obavlja izbor direktora
ustanove, kao i nivo ovlašćenja (koji su pojedini i neodgovorni direktori
zloupotrebljavali i dodatno prekoračivali), ukazuju na veoma veliku opasnost od
politizacije srpskih škola i do nekontrolisanog upliva interesa političkih
partija u njih.
7. Nastavnici su i dalje opterećeni administriranjem posebno kod priprema za
časove, opisnog ocenjivanja, vođenja pedagoške dokumentacije. Ovo se odnosi na
disciplinske postupke koje škole pretvaraju u sudnice u kojima se vode obimni i
neprimereni postupci. Prava učenika se postavljaju ispred obaveza, prava
zaposlenih skoro i da ne postoje a o nekoj zaštiti nastavnika i da ne govorimo.
Zbog nedokazane krivice nastavnicima se oduzima dozvola za rad, što ih često
primorava na očajničke korake.
8. Zaposleni u školama i čitava stručna javnost se već dugi niz godina pitaju zbog
čega se prepliću i dupliraju Centri i Sektori u Ministarstvu prosvete i
prosvetnim agencijama kao što su Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i
Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja? Nije nam sasvim jasno da
li oni dva puta rade isti posao? Još su nam manje jasni motivi kojima se rukovodi
Ministarstvo prosvete pa je u više navrata pokušavalo da osnuje i zakonski
verifikuje i treću Agenciju? Jedini motiv koji smo u stanju da uočimo predstavlja
želju za umnožavanjem prosvetne birokratije.
9. Škola treba da ima institucionalnu, programsku i pedagošku samostalnost
(autonomiju):
- Institucionalna samostalnost bi značila konkretno to, da škola mora biti
prepoznata u lokalnoj sredini kao subjekat koji ima stav o pitanjima razvoja
lokalne zajednice, kao i stav o pitanjima razvoja obrazovnog sistema.
- Programska samostalnost, iako škola razrađuje nastavne programe, dinamiku,
planove rada i pri tome mora da poštuje zahteve nacionalno utvrđenih
standarda, ipak, mora dobiti i veliku slobodu da nastavu organizuje na način
koji joj najviše odgovara.
- Pedagoška samostalnost kojom bi škola postala mesto gde se odlučuje o uspehu
učenika, o nagradama i kaznama, disciplini i drugim oblicima rada i
ponašanja. Država bi se samo postarala da propiše okvire iz kojih se ne sme
izlaziti (elementi koji se tiču prava deteta i učenika, zaštitu interesa
države i lokalne samouprave, ustavnost i zakonitost), a sva ostala pravila
škole bi se rešavala u okvirima same škole i pravila koja bi ona ustanovila.
Dozvolilo bi se čak i to da se škole međusobno razlikuju po režimima rada,
akademskim i pedagoškim zahtevima, načinima komunikacije sa roditeljima,
nastavnicima i slično.
Dodatno objašnjenje zahteva USPRS za većom autonomijom škola:
Još od ponovnog uspostavljanja ministarstva prosvete 1991. godine, osetno se
smanjuje nivo samostalnosti ustanova i sve više školskih procesa se odvija
pod direktnim nadzorom i kontrolom ministarstva. Srpske škole su oduvek
imale zavidan nivo samostalnosti i slobode, koja se ogledala u domenu
modaliteta nastave, ocenjivanja, izbora i upisa učenika, nabavke učila,
vannastavnih aktivnosti, disciplinskih normi.
Smanjenjem stepena samostalnosti škola, smanjuje se i nivo efikasnosti u
ostvarivanju ishoda obrazovnog procesa. Tvrda i centralizovana kontrola
mreže obrazovnih ustanova koja bi se uspostavila sa ciljem da se osigura
efikasniji rad je unapred osuđena na propast.
Naime, naučno je dokazano da efikasnost kontrole nad organizacionim
strukturama nižeg reda linearno opada sa brojem jedinica koje se kontrolišu.
Nemoguće je da jedno ministarstvo i ministar prate, kontrolišu i upravljaju
sa skoro dve hiljade podređenih institucija. Neminovno će se pojaviti haos,
površnost i neefikasnost u sistemu upravljanja. Nasuprot tome, savremeni
procesi usmeravaju ka tome da se jača samostalnost, ali i odgovornost jedinica
nižeg nivoa, u ovom slučaju škola.
Domaće (strogo centralizovano obrazovanje) nužno zahteva da se sve škole (iz
sela, provincije, malih i velikih gradova) ponašaju na potpuno isti način, po
istim pravilima, da rade po identičnim programima. Samo ona škola koja
oseća svoju slobodu, razumeće i svoju odgovornost i kao takva će se upustiti u
izazove traganja za najboljim odgovorima na društvene izazove.
Resor za obrazovni sistem USPRS
Milan Jevtić