Ukoliko se privredni i svekoliki razvitak jedne zemlje zasniva na direktnim stranim investicijama, što često pominju skoro svi naši zvaničnici, postaje u potpunosti jasno kakav model radničkih prava postaje poželjan pod takvim uslovima… Najpoželjnije je da radničkih prava nema uopšte. Veoma je dobro što su sindikati napustili pregovore o nacrtu Zakona o radu. Zadati okvir nije bio takav da bi se o njemu uopšte moglo raspravljati. Javna rasprava, koja je trebalo da usledi, određena je i zamišljena pro-forme, u periodu između Božićnih i Novogodišnjeg praznika.

Valjalo bi postaviti pitanje odnosa prema stranim investitorima. Naši zvaničnici kažu da su nam neophodni, zbog privrednog razvoja, novog zapošljavanja i rasta proizvodnje . A šta je potrebno stranom investitoru? Kakav je njegov odnos prema obrazovanju? Da li mu ono uopšte treba i postoji li bilo kakav interes za njegovim unapređivanjem? Osim elementarne pismenosti i određenih tehničkih znanja, zanima li stranog investitora kakvo je poznavanje srpskog jezika?, nacionalne istorije? Ne, ne zanima ga! Sve što mu je potrebno da njegovi radnici znaju i sve veštine koje treba da steknu, dobiće se na kursevima koje će on, mimo obrazovnog sistema organizovati za svoje radnike. Unapređenje obrazovanja u Srbiji, baš kao i unapređenje zdravstvenog sistema za stranog investitora predstavlja nepotrebni trošak.

Jedna od prednosti novog nacrta Zakona o radu, barem na osnovu objašnjenja njegovih promotera je to da će on otkloniti strahovanja poslodavaca i „moći će više da otpuštaju, ali i da primaju nove radnike“, ukratko, to je po njihovom mišljenju logika ovog nacrta. Međutim, zašto bi jedan prosečni srpski poslodavac svoj novac uopšte ulagao u nova zapošljavanja i nove rizike? Može slobodno i bez ikakve prepreke da uloži u kupovinu nove vile ili jahte! Radi se o tome da će ovaj zakon poslodavcima povećati kapacitet za ucenjivanje radnika i omogući će smanjenje ionako malih zarada. Pravi cilj nacrta Zakona o radu jeste maksimiranje profita!

Pored toga što je nacrt Zakona o radu pravljen po meri poslodavaca, pravljen je i po meri namere države da se obračuna sa sindikatima. Na sličan način kao Margaret Tačer 80-tih godina prošlog veka, naše vlasti su odlučile da ih skinu sa dnevnog reda. Izabrali su suptilne metode gušenja… Nacrtom Zakona o radu ( u suprotnosti sa konvencijom MOR-a) omogućeno je direktno mešanje u rad sindikata, gde bi se zakonom propisao oblik i sadržaj pristupnice, potvrdu o visini članarine, kao i odredbu da poslodavac „može“, ali ne i da je u obavezi da preko finansijske službe usmerava sindikalnu članarinu. Posle toga, sindikatima preostaje da članarinu ubiraju uz pomoć skinutog i ispruženog šešira, što praktično znači kraj sindikalnog aktivizma u Srbiji… Da nabrojimo šta je sve predviđeno novim nacrtom Zakona o radu a čime se drastično smanjuju ili krše prava radnika:

1. Rad na određeno vreme se sa godine produžava na dve godine, pri čemu poslodavac određuje uslove kada se neko prima na određeno vreme, ne postoji nikakvo ograničenje koliko puta neko može biti primljen na određeno vreme, što praktično znači da neko može provesti čitav radni vek u statusu radnika na određeno vreme;
2. Uspostavljanjem „agencija za zapošljavanje“, uvodi se iznajmljivanje radnika na „lizing“, i sve to radi uvođenja pojma „fleksibilni radni odnos“;
3. Znatno se povećava broj razloga povrede radnih obaveza za koje je predviđen otkaz Ugovora o radu, kao i druge sankcije;
4. Minuli rad se računa samo kod poslednjeg poslodavca;
5. Otpremnine, prilikom gubitka posla (usled pojave tehnološkog viška) isplaćuju se za staž kod poslednjeg poslodavca;
6. Otpremnine prilikom odlaska radnika u penziju iznose dve umesto tri prosečne zarade;
7. Zarada za vreme godišnjeg odmora se izračunava po osnovnoj zaradi a ne ukupnih primanja u prethodna tri meseca;
8. Naknada bolovanja se isto tako izračunava na osnovu osnovne zarade, a umanjuju se prava radnika u slučaju povrede na radu;
9. Iz razloga koji su već pomenuti, onemogućava se rad sindikata;
10. Radnik koji je dobio otkaz Ugovora o radu na nezakonit način, se ne vraća natrag na posao već dobija simboličnu novčanu nadoknadu;

Usvajanjem ovakvog Zakona o radu, radnička prava u Srbiji bi bila dramatično ugrožena. U različitim obrazloženjima, koje imamo prilike da slušamo od zvaničnika, kao i od predstavnika poslodavaca, kaže se da je ovakav zakon neophodan zbog izlaska naše privrede i čitave zemlje iz krize. Na osnovu onoga što se između redova da pročitati, naslućuje se i njihovo mišljenje da su za tešku krizu, nezaposlenost, bezperspektivnost, kao i za loš poslovni ambijent u Srbiji krivi upravo radnici a ne oni koji su pokrali, kriminalizovali i upropastili zemlju…Radnici Srbije su ti koji su najviše krivi jer su do sada bili prezaštićeni i uživali su prevelika prava.Krajnje je vreme da teret krize ponesu zajedno sa poslodavcima, tajkunima i političarima.

Spas našoj zemlji i narodu, progres i prosperitet doneće poslodavci, strani i domaći (čitaj robovlasnici) koji će, blagodareći novom Zakonu o radu umeti da stanu na put radničkoj bahatosti i samovolji… Nakon toga će uslediti blagostanje… Carstvo Nebesko…Milan Jevtić potpredsednik USPRS