O vlastima i sindikatima

Ova jesen u Srbiji će biti zapamćena po demonstracijama… Prvo je počela policija da štrajkuje, a potom i prosvetno-zdravstveni sektor, a o advokatima i da ne pričamo. No, pored mnogo priče: zahteva od strane štrajkača i umerenih pretnji od strane vlasti, nismo videli nikakve konkretne rezultate. Po svemu sudeći, za sada, advokati su jedini uspeli da se izbore za nešto, dok je javnosektorska ”buranija” ostala nasukana na obali pustih želja. Posle svega mogu reći, iz ličnog iskustva, da ne znam kome manje da verujem: vlasti ili sindikatima. Neverovatno je kolika količina dezinformacija dolazi sa obe strane i kao da se utrkuju ko će više da sludi ionako izbezumljene radnike.
Elem, letos, kada je trebao biti usvojen u Skupštini novi zakon o radu, skupili se prosvetari i ostali namernici iz domena javnog sektora da ruše zakon u Beogradu; spremili i šatore, ako treba, za kampovanje ukoliko zakon prođe, to jeste spremili se prosvetari na celoletnje demonstriranje pod parolom: no pasaran! I šta bi? Pa ono što se uglavnom i desi kada prosvetari krenu da se bune: tresla se gora, rodio se miš – što ono kaže narodna poslovica. Podviknuo AV malo jače na sindikalne vođe ili ih malo podsetio šta su sve radili “prošlih leta”, a “vođe” kao kučići podviše repove i rasuše se kud koji mili moji. Ostali samo mi, obični radnici, da se zbunjeno smeškamo i češkamo po glavi… Dođe jesen, a mi opet u demonstriranje! Ceo jedan dan nismo radili, a i zapretili smo da ćemo štrajk “radikalizovati” i preći na tridesetominutne časove ukoliko nam ministar i vlada ne izađu u susret. Ministru prosvete, a o vladi i premijeru AV (kao da nema pametnija posla) i da ne pričamo, zahtevi prosvetara su nerealni (izuzeće iz smanjenja plata od 10%, kao i regulisanje platnih razreda), da ne kažem smešni i on je do sada odbio svaki pokušaj pregovaranja sa sindikalcima. Zato su reprezentativni sindikati prosvete odlučili da presaviju tabak i lupe pesnicom od sto, a ministar i vlada neka vide šta će. Naime, prosveta će da stupi u štrajk tzv. “golih časova” i tako će zauvek promeniti standarde demonstriranja jer posle ovog štrajka ništa više neće biti isto – ovako sam barem obavešten u školi od strane predstavnika reprezentativnog sindikata, nije važno kojeg jer ih ima tušta i tma. Dakle, goli časovi do konačnog ispunjenja naših zahteva, a to će izgledati tako što ćemo držati samo časove a ne i ostale školske aktivnosti. Znači nema dopunske nastave, roditeljskih sastanaka, stručnog usavršavanja itd. sve dok vlada ne odustane od smanjenja plata. Već vidim kako ministar prosvete čupa kosu i podnosi ostavku premijeru jer ne može da izađe na kraj sa prosvetarima i njihovom taktikom golih časova; vidim i premijera kako priteran uza zid više nema kud i mora da pristane na prosvetarske zahteve.
Znam da ovo deluje kao neka pošalica ili pak podmetanje kukavičjeg jajeta od strane vlasti i njihovih sindikata (nije isključeno), ali predlog štrajka golih časova držao sam u svojim rukama i lično pitao “sindikalca” da li sam dobro razumeo šta stoji u tom predlogu – rekao mi je da su sindikati naterani, nepopustljivim stavom ministra i vlade, da krenu ovim radikalno-golim putem i da nema drugog načina. Zatim je sindikalac podelio svima “glasačke listiće”, gde smo morali da se izjasnimo da li smo za ovakav vid štrajka ili nismo. Nakon toga sam napustio zbornicu škole gde radim, jer mi je trebao svež vazduh kako ne bih pao u nesvest. Pa, ljudi moji šta je ovo? Dokle više? Imate li više meru i dokle ćete da nas izluđujete? Zar smo malo sluđeni? Pitam ovo i ministra i sindikate, jer im je “gazda” ionako isti i biće onako kako On odluči (a već je odlučio), ali bih ipak zamolio za malo dostojanstva i poštovanja jer bez obzira što nas tretirate kao budale, ipak mislim da to nismo ili barem nas većina to nije. Uporno nam ne dozvoljavate da barem pokušamo da izađemo iz ove “zone sumraka”u koju ste nas upravo vi doveli, a status quo ante se održava uvek novim i još originalnijim ludorijama. Nema nama spasa nego da poteramo sve njih zajedno golim motkama (a ne golim časovima), a može i onim fekaliziranim – o ovim motkama je tako lepo jednom prilikom pričao profesor Čupić, trenutno zaposlen u Agenciji za borbu protiv korupcije.
Gledam/slušam vesti iz normalnog sveta kad i tamo demonstracije… Belgijanci se bune zbog mera štednje koje želi da im uvede njihova vlada i demonstranti su okupirali Brisel; stotinu hiljada ljudi se okupilo kako bi sprečili ove vladine mere štednje, a bilo je i sukoba sa policijom kao i povređenih demonstranata. Kod nas su ovakve vrste demonstracija gotovo nezamislive jer , pre svega, mi do sada nismo nikada ni imali demonstracije iz socijalno-ekonomskih razloga. Osim retkih incidenata, kod nas je ovaj vid borbe i socijalnog bunta nepoznat i svodi se uglavnom na sporadične proteste šačice ljudi. Zašto naše sindikalne vođe, na primer, ne pokušaju da ujedine celokupan javni sektor i da, konačno, vođeni zajedničkim interesima nešto i urade za radnike? Nema šanse… To im, pre svega, ne bi dozvolili njihovi politički nalogodavci.
A sada, drage moje koleginice i kolege, svi na goli čas, do konačne pobede… I srećan nam Dan prosvetnih radnika…
(Autonomija)